ZORAN SE VADIO NA DETE: Pitajte Janu, ona mi je alibi

Foto: facebook.com/Jeca Krsmanovic In memoriam

Nesrećna Jelena Marjanović

Džoging

Nisu tačni navodi naredbe o sprovođenju istrage. Ja nisam ubio svoju suprugu. Na mene je iz nekog razloga podignuta hajka od trenutka kada se to dogodilo, meni je to potpuno neobjašnjivo. Ja ću vam ispričati šta se dogodilo.

Tog dana smo bili zajedno na početku nasipa. Jelena je otišla da trči, tu su bili brojni svedoci koji su nas videli i koji su videli kako je Jelena sama otišla na nasip da trči tako što se popela i krenula u pravcu druge rampe. Ja sam ostao s Janom i posle jedno 15-20 minuta smo se dete i ja takođe popeli na nasip i krenuli u laganu šetnju, kako smo inače radili, jer Jelena i ranije istrči do druge rampe i vrati se, tako da se susretnemo.

Nestanak

Nije tačno da smo ijednog trenutka dete i ja sišli s tog nasipa. Nismo se razdvajali i konstantno smo bili na nasipu, ali kada sam ja primetio da Jelene nema, počeo sam da je zovem na mobilni. Zvao sam je jedno pet, šest puta sigurno. Telefon je zvonio i ona se nije javljala i ja sam tad pozvao mog prijatelja Borisa Pucića, koji inače radi u PS Borča, da bi me on posavetovao šta da radim jer Jelenu ne vidim i ne javlja mi se na mobilni telefon. Boris mi je tom prilikom preko mobilnog telefona poslao dva broja telefona na koja treba da prijavim Jelenin nestanak, pa sam ja to i učinio i nazvao jedan od ta dva broja. Rečeno mi je da ne mogu na taj način da prijavim nečiji nestanak, već moram da dođem.

Ja sam došao do kraja rampe, Jelene i dalje nigde nije bilo i potom sam pozvao svog brata, a potom i oca i rekao im da se nalazim na nasipu, da ne znam šta da radim jer je Jelena nestala i da dođu po mene i dete jer mi je auto ostao na drugoj rampi, odakle smo krenuli i gde nam je bio parkiran auto. Jana i ja smo bili na suprotnoj strani, odnosno na rampi kod smetlišta, pa sam od oca i brata tražio da dođu po mene, jer su mi kola daleko, kako bi nas prevezao. Kasnije sam i otišao u 29. novembar, prijavio Jelenin nestanak, bilo je oko 20 sati, ne znam tačno, ali kada smo se vratili, tu su već bile policijske ekipe koje su krenule da traže Jelenu.

Potraga

Mi smo sve vreme stajali na nasipu. Kad kažem mi, mislim na veliki broj ljudi koji se tu našao. Tu su bili moj otac i brat i mnogo prijatelja jer su Jelenin nestanak novine odmah objavile. Ja sam sa svim ovim ljudima, porodicom i prijateljima, pa i policijom, stajao sve vreme na rampi kod smetlišta, dakle sa suprotne strane odakle je Jelena krenula da trči, odnosno na onom delu rampe gde je trebalo da završi svoje trčanje i počne da se vraća.

Objašnjavam da je mesto gde smo se nalazili mračno i da nema uličnog osvetljenja. Policija je mesto pretraživala pomoću pasa, koristila je i baterijske lampe. U nekom trenutku, ne mogu tačno da se opredelim, možda je bila i ponoć kad su došli vatrogasci s vatrogasnim kolima i ogromnim reflektorima i mogu da kažem da se kompletno pretraživanje svodilo na dunavsku desnu stranu nasipa gledano od pravca odakle je Jelena krenula da trči. Ja nisam video da je neko pretraživao i sa ove strane gde se nalazio kanal i gde je kasnije pronađeno Jelenino telo, a što sam uopšte saznao od policije jer mi je to policija pokazala jer su me vodili na lice mesta. Video sam u jednom trenutku da je policajac s psima krenuo putanjom kojom je Jelena krenula da trči, ali ja dalje njega nisam otpratio i ne znam da li je išao jer nema osvetljenja i nije se dobro videlo.

Foto: Srpski telegraf

Telefon

Da ne bih pričao sa svim tim ljudima koji su se tu sjatili, posebno s novinarima, mene je policija u vozilu prebacila na onu prvu rampu, odakle je Jelena krenula da trči. Išli smo zaobilaznim putem, a ne nasipom. Ja sam čak i sedeo u policijskom automobilu i uopšte nisam izlazio iz tog automobila i nisam učestvovao u traženju Jelene. Podvlačim, ja nijednog trenutka nisam silazio s nasipa i nisam prilazio mestu gde je Jelena kasnije pronađena.

Što se tiče Jeleninog telefona, ja ne znam da li je on bio namešten da zvoni glasno ili je bio eventualno utišan. Nju nije niko zvao dok smo bili u kolima ili kasnije dok smo bili na parkingu, tako da ne znam da li je bio utišan. Znam da sam je zvao nekoliko puta, kao što sam rekao, pet, šest puta, i da se ništa nije čulo napolju. Posebno napominjem da je telefon, koliko ja znam, pronađen te večeri, ali tako što su policajci imali neku spravu za praćenje signala, pa je jedan policajac zvao Jelenin broj, a drugi je usmeravao tu spravu i tako su i našli telefon, odnosno znam da su bili u kontaktu sa centrom koji ih je navodio kuda da idu kako bi pronašli telefon.

Policija

Ponovo moram da vam kažem da se ja nijednog trenutka nisam odvajao od Jane i da nas dvoje nijednog trenutka nismo sišli s nasipa. Dete može o tome da posvedoči, ona sada ima šest godina i pamti sve.

Što se tiče redosleda pozivanja Borisa, mog brata Miloša i mog oca Vladimira, nemojte me držati za reč da li je to pozivanje išlo ovim redosledom koji sam ranije izjavio, jer mi je to malo mutno. Mislim da sam najpre nazvao Borisa, i to dva puta. Prvi put kao što sam opisao, a drugi put da mu kažem da sam po dobijanju poruke nazvao policiju, prijavio nestanak i objasnio da oni ne mogu tako da reaguju. Brata Miloša i oca Vladimira mislim da sam nazvao po jednom. Ne sećam se da li sam eventualno brata nazvao još jedanput da ga pitam da li je obavestio oca da treba da dođe. U vezi obaveštenja mog oca postoji jedan problem jer moj otac nije znao gde je taj nasip, pa je jedan od razloga što sam ponovo zvao brata da ga pitam da li je objasnio ocu gde treba da dođe, odnosno do druge rampe, rampe kod smetlišta, gde smo stigli Jana i ja u potrazi za Jelenom.

Foto: ST/V. LUKIĆ

Zoran Marjanović

Dozivao Jecu

Koliko se ja sećam, po mom pozivu čini mi se da je prvo došao Boris, ovaj policajac iz PS Borča, na ovu rampu gde smo se nalazili Jana i ja, a da je potom došao moj otac s bratom. Mislim da je od mog prvog poziva upućenog Borisu do njegovog pojavljivanja prošlo 15-20 minuta. Za to vreme ja sam stajao kod te rampe, kretao se po nasipu pored rampe, nisam silazio i dozivao sam Jelenu punim glasom. Jana je sve vreme stajala pored mene i mogu da kažem da se uznemirila kad sam ja počeo glasno da dozivam Jelenu jer sam to radio kroz plač, ali Jana nije plakala. Jana je sa sobom nosila jednu malu vijaču, koju je s vremena na vreme preskakala na nasipu.

Moram da vam objasnim da mi primarno nismo došli odmah na ovaj dunavski nasip kako bi Jelena trčala, već smo otišli na takozvano labudovo jezero. Jelena je vozila auto, ja sam u krilu na prednjem sedištu držao Janu. Kada smo tamo stigli, Jelena je samo pogledala, videla da je gužva i nije htela ni da se parkira, već je rekla: "Neću ovde, mnogo je ljudi, idemo na Dunav."

Poligraf

Ja sam u policiji bio saslušavan najmanje četiri, pet puta i to posle mog zadržavanja koje je trajalo 48 sati, kad sam pušten na slobodu. I tad kad sam zadržan, sve vreme sam bio saslušavan, a kažem vam i kasnije, s tim što je jedno moje saslušanje trajalo punih 10 sati sa samo jednom pauzom od pola sata. Tom prilikom su bili prisutni i izvesni forenzički psiholozi, bile su dve žene, ja sam ih molio da mi dozvole da pozovem advokata, a one to nisu dozvolile, čak su mi i pretile, i to time da će pokrenuti postupak protiv njega. Ja sam za tih 48 sati, kad sam bio zadržan, dva puta bio na poligrafu i oba puta sam prošao. Nijedan put kad sam saslušavan, kao što sam pomenuo, ja nisam saslušavan u prisustvu branioca, a ništa nisam ni potpisivao, osim potvrde o privremenom oduzimanju predmeta, odnosno oduzimanju ličnih stvari.

Ja nemam neposredna saznanja o tome da li je Jana na bilo koji način saslušavana u policiji ili u Centru za socijalni rad, ali posredno znam, jer mi je to rekla Jelenina pokojna majka Zorica Krsmanović, da je kod njih u kući, kada je Jana bila kod njih, došla neka inspektorka iz 29. novembra. Možda se radilo o nekom psihologu, ne znam, i da je tada Jana nešto crtala. Zorica nije znala tačno da mi kaže detalje. To je bilo u vreme mog zadržavanja od 48 sati.

Brak

Moj i Jelenin odnos se može nazvati harmoničnim, nismo se svađali, lepo smo živeli i lepo se dogovarali, a i radili smo zajedno. I to veče je trebalo zajedno da radimo i da Jelena otpeva neke pesme.

Kad je Jelena trčala, uvek smo išli nas troje, ali smo češće išli na ovo "labudovo jezero" jer tu postoji uređena staza za trčanje sa metražom, a pored plivaju labudovi i vrlo je lepo, a Jani se i više dopada.

Ja sam u policiji gledao snimak nadzorne kamere s kuće preko puta crkve i na tom snimku se lepo vidi da Jelena upravlja vozilom. Meni je čak policajac koji je puštao taj snimak obećao da će mi dati snimak kao uspomenu na Jelenu jer je to poslednji snimak nje žive.