TUŽNI VESNICI PROLEĆA: Sterilizacijom sprečavamo smrt mačića na ulici

Foto: Le Petit

Mačor Dador

Zaista je neobično da u jednoj evropskoj zemlji u 21. veku još uvek dominira ovaj varvarski način rešavanja neželjenog kućnog legla. Zašto tako, kada je sterilizacija kućnih ljubimaca jednostavna i rutinska intervencija, opravdana i sa zdravstvenog i sa moralnog stanovišta? U mnogim gradovima organizuju se i besplatne ili dotirane sterilizacije ljubimaca, te finansijski motiv nije ili ne mora da bude uzrok. Na žalost, glavni razlozi su neinformisanost i neukost.

Kada se pomene sterilizacija ljubimaca, često ćete čuti kako to "nije prirodno i moralno", a da li je prirodno i moralno da se tek rođeni mačići "zafrljače" u kontejner? To nije ljudski čin. Naprotiv, to je delo nečoveka! Zagovornici nesterilisanja mačaka često kažu da će se mačići nekako snaći. U praksi, to znači da će sačekati da mačići malo stasaju, pa će ih spakovati u kartonsku kutiju sa šakom granula ili čančetom mleka, i ostaviti na prometno mestu u parku. Nesrećne životinje će možda neko naći i odvesti kući, ali najčešće stradaju od pasa ili saobraćaja.

Neki osetljivi ljudi, koji natrče na takvu tužnu scenu, zavedeni emisijama na Animal Planet-u, probaju da preko interneta pronađu prihvatilište za napuštene mace. Međutim, stvarnost je drugačija. U Srbiji ne postoji organizovano prihvatilište za neželjene mačke i mačiće. Istini za volju, postoji par privatnih azila koji su prebukirani i grcaju pod težinom finansijskih obaveza. Bez pomoći države, opstaju isključivo od neredovnih dobrovoljnih priloga.

Ipak, mnogi dobri i humani ljudi, volonteri i entuzijasti ne okreću glavu ako nalete na napuštenu životinju kojoj teba pomoć, već se sami pobrinu za njih onoliko koliko mogu. Pri tom, često prevazilaze sopstvene finansijske granice, te na neki način budu i sami žrtve neodgovornih i bahatih vlasnika životinja.

Foto: Le Petit

Svetlana Lalović

Paradoks je da u Srbiji od 2009. postoji izuzetan Zakon o dobrobiti životinja, jedan od boljih u Evropi, koji se na žalost ne poštuje, niti sprovodi od strane onih koji su zaduženi da ga sprovode. Čest je slučaj da su komunalni akti lokalnih samouprava u direktnoj koliziji sa Zakonom. Nevladine organizacije tj. društva koje se bave zaštitom životinja, pokušavaju da tu sliku promene. Promene su male, mučno se stiže do njih, uz puno nesaradnje i opstrukcija od strane izvršnih vlasti. Dokle ćemo se u srcu Evrope, i pored toliko lako dostupnih informacija, ponašati kao zaostala sredina iz 19. veka? Odsustvo saosećajnosti i empatije prema životinjama slika je i kako se ponašamo jedni prema drugima, često bezosećajno i bahato. Krajnji cilj svake organizacije, to jest društva koje se bavi zaštitom i dobrobiti životinja, osim rešavanja problema napuštenih ljubimaca jeste i humanizacija sredine i društva u celosti.

Umesto da se veselimo najlepšem godišnjem dobu, da se radujemo šarenim vesnicima proleća, posmatramo kako umesto ljubičica, kukureka, jagorčevine "niču" tužni, pretužni vesnici, zavežljaji nemoćnih mačića koje je neki nečovek bacio u kontejner. Kao da je u pitanju đubre, a ne živa bića!