(VIDEO) PARALELNI UNIVERZUMI ZAISTA POSTOJE? U jednom svemiru ste PREDSEDNIK države, a u drugom BAKTERIJA

Foto: pixabay.com

Foto: Ilustracija

Multiverzum (poznat još pod nazivom meta-universe) je skup mogućih višestrukih svemira, koji uključuje i Svemir u kojem se mi nalazimo i čini našu fizičku realnost. Poznatiji je pod nazivom paralelni svemir, piše portal "Geek", prenosi "Dnevno.hr".

Struktura multiverzuma, priroda svakog pojedinog multiverzuma unutar njega, te veze između pojedinih svemira koji ga čine zavisi od posebnih hipoteza o multiverzumima. Postoji li paralelni svemir ili je paralelni svemir samo fikcija? Postojanje paralelnih svemira nije naučno dokazano, ali postoje hipoteze u fizici i filozofiji, a kao element često se koriste u serijama i filmovima naučno-fantastične tematike. Postojanje paralelnih svemira postavlja i brojna naučna, filozofska, a neki će reći, i teološka pitanja.

Hipoteze o postajanju paralelnih svemira u fizici

Sudeći prema Maksu Tegmarku, drugi svemiri direktna su posledica naših kosmičkih promatranja. U maju 2003. Tegmark je u časopisu “Scientific American” objavio članak pod nazivom “Parallel Universes” (Paralelni Svemiri), a u tom članku predstavlja čistu i sažetu sliku o ideji paralelnih svemira. Tegmark čak i daje taksonomiju paralelnih svemira organizovanih po nivoima.

Nivo I – Otvoreni paralelni svemir koji sadrži i pretpostavku da identičnu kopiju samoga sebe možete pronaći na oko 10 na 10.115 metara.

Nivo II – Teorija balona Andrea Lindea. U haotičnoj inflaciji, druga termalizovana područja mogu imati različite efektivne fizičke konstante, dimenzionalnosti i čestični sastav. Pomalo iznenađujuće, ovaj nivo uključuje i Vilerovu teoriju oscilirajućeg svemira.

Nivo III – Everetova interpretacija brojnih svetova, puno poznatija pod engleskim nazivom "many-worlds interpretation" (MWI). To je, u načelu, interpretacija kvantne mehanike koja pretpostavlja postojanje paralelnih svemira, koji su svi međusobno identični, ali postoje u različitim mogućim stanjima. Uopšteno se smatra kako je ovaj model zapravo konzervativno proširenje standardne kvantne mehanike, i u sklopu kvantne mehanike, ne dovodi nas do nekih novih rezultata. Ova teorija kroz istoriju smatrana najkontroverznijom od svih postavljenih.

Nivo IV – (Konačna Tegmarkova “grupna teorija”). Drugačije matematičke strukture daju drugačije temeljne jednačine u fizici. Tu svoje mesto pronalazi i M-teorija. Uopšteno govoreći, Nivo IV je najšira i sveobuhvatna ideja o paralelnim svemirima te stoga ne postoji Nivo V.

Otvoreni paralelni svemir

Aleksander Vilenkin, Haume Gariga i drugi nedavno su utvrdili kako postoji neograničen broj područja prostora koja su jednake veličine kao i naš vidljivi svemir. Šta to konkretno znači? To bi značilo da ukoliko krenete u nekom smeru i ne zaustavljate se, stalno biste dolazili na neko novo područje. Ova pretpostavka počiva na teoriji da je u nekoj fazi u prošlosti stvar bila tako raspodeljena da je bila gotovo svuda jednaka po prostoru, te se kasnije kondenzovala kako bi stvorila objekte dovoljne gustine – one koje bi kasnije uzrokovali Veliki prasak (Big bang). Dakako, to onda znači da bi u nekom ogromnom prostoru imali ne samo jedan Veliki prasak, nego mnogo više njih koji bi međusobno bili dovoljno udaljeni. Čitav taj splet bi se mogao prikazati kao brojni otkucaji srca ili titranje atoma u kristalima. Dakle, umesto jednog Velikog praska i univerzuma (jedan svemir), imali bi kolekciju svemira – multiverzum (paralelni svemir).

Teorija balona

Nastanak našeg svemira kao jednog od “balona” multiverzuma je po prvi put kao ideja predložen od strane Andrea Lindea. Zanimljivo je da se ova teorija poprilično dobro uklapa u danas široko prihvaćenu teoriju inflacije (širenja). Koncept “svemirskih balona” uključuje ideju nastanka svemira (mnoštva njih) iz tzv. kvantne pene “roditeljskog svemira”. Na vrlo malim skalama, ova pena je nemirna i podložna je brojnim energentskim fluktuacijama, a ove fluktuacije mogu tada da stvore manje balončiće ili čak crvotočine (još jedan u nizu objekata u modernoj kosmologiji koji još nisu otkriveni, a za čije postojanje ima veći broj hipoteza). Ako su spomenute energetske fluktuacije male, nastaće balon, malo će se proširiti, potom opet stegnuti i nestati. No, ako su fluktuacije veće od neke određene kritične vrednosti, maleni balončić će se razviti, proširiti i to će potrajati dovoljno dugo da bi se stvar, i kasnije, galaktičke strukture mogle stvoriti. Bilo bi to jedno rođenje svemira.

Veliki prasak, Veliki stisak… Pa onda opet…

Sudeći prema nekim teorijama, pojava Velikom praska označava samo početak perioda širenja, nakon kojeg redovno nastupa period stezanja. Dakle, nakon Velikog praska, dolazi do Velikog stiska (Big bang vs. Big crunch). Prvi je ovu ideju oscilirajućeg svemira upotrebio Džon Viler, te prema njoj, svemir proživljava čitav niz beskonačnih serija oscilacija – svaka započinje Velikim praskom i potom se sve sažme u Velikom stisku. Premda je ovaj model dugo vremena bio napušten i gotovo zaboravljen, danas ponovno zaživljava kao ciklički model u tzv. “brane” kosmologiji.

Interpretacija brojnih svetova – kvantna fizika

U svetu interpretacija kvantne fizike, Hju Everetova interpretacija brojnih svetova ("many-worlds interpretation", MWI) zauzima posebno mesto. Osim ove, najpoznatija i verovatno najprihvaćenija je tzv. Kopenhaška interpretacija kvantne fizike. Paralelni svemir koji proizlazi iz MW interpretacije ima deljeni vremenski parametar. U većini formulacija, svi svemiri koji čine Multiverzum su strukturno gledano, identični i, iako u njima vladaju jednaki zakoni fizike i jednake su vrednosti fundamentalnih fizikalnih konstanti, oni ipak mogu postojati u različitim stanjima. Takođe, informacije između svemira ne mogu putovati, pa je time stanje ukupnog multiverzuma povezano sa stanjima svakog pojedinačnog svemira kroz princip kvantne superpozicije.

Foto: youtube.com/Balkanski Trezor

Foto: Ilustracija

M-teorija

Ova teorija pretpostavlja postojanje bitno drugačijih svemira koji se sastoje od 11 dimenzija i kao dodatak teoriji superstruna poznata je pod nazivom M-teorija. Prema M-teoriji, naš svemir i svi ostali su nastali u sudarima između membrana u 11 dimenzionalnom prostoru. Za razliku od paralelnih svemira u kvantnom smislu MW interpretacije, ovi svemiri mogu imati međusobno potpuno različite zakone fizike – sve može biti moguće.

Argumenti protiv teorije o paralelnim svemirima

To nije nauka.

Kritičari tvrde da nema empirijskih korelacija i mogućnosti provere kod ovakvih teorija pa su, zbog toga, bez čvrstog fizičkog dokaza i moraju se smatrati nepotvrdljivima, trenutno izvan metodologije naučnog istraživanja koje bi ih potvrdilo ili osporilo. Stoga su više teorijsko-matematičke i metafizičke nego naučne u prirodi. Ali Tegmark ističe: moderno merenje mikrotalasnog pozadinskog zračenja i raspodele materije preko velikih skala bi moglo utvrditi ili srušiti dva stuba teorije mnogostrukih svemira: neograničenost svemira i teoriju haotične inflacije.

To je loša nauka.

Neki su tvrdili da je posao naučnika da daju temeljna objašnjenja promatranih fenomena bez toga da daju reference na posmatrače. Beg prema antropičkim principima čini “lenji izlaz iz problematike” stvari kao što su fino podešavanje parametara u relaciji postojanja života. Lenard Saskind tvrdi da je neki oblik višestrukih svemira neizbežan, s obzirom na trenutno stanje fizike i da su efekti posmatrača neizbežni, pa bi se kao takvi morali uzeti u obzir u drugim naukama.

Foto: pixabay.com

Foto: Ilustracija

Alternativni svemiri narušavaju načelo Okamove britve

Postulirati beskonačnost neviđenih i nevidljivih svemira samo da bi se objasnio naš, čini se kao da višak “prtljaga” teramo do ekstrema. Tegmark odgovara: “Zajedničko obeležje sva četiri nivoa višestrukih svemira je da najjednostavnija i raspravno najelegantnija teorija uključuje paralelne svemire sama po sebi. Da bi se poreklo postojanje tih svemira, mora se zakomplikovati teorija dodavanjem eksperimentalno nepodržanih procesa i "ad hok" postulata: konačni svemir, kolapsi talasne funkcije i ontološka simetrija. Naše razmišljanje se stoga svodi na ono koje smatramo najtrošnijim i najneelegantnijim: puno svetova ili puno reči.” Paradoksalno, scenario višestrukih svemira je više restriktivan nego onaj jednog svemira.

Postoji samo jedan mogući svemir

Tu i tamo se raspravlja o tome da je svemir koji posmatramo jedini mogući pa je razgovor o ostalim svemirima "ipso fakto" besmislen. Ajnštajn je dao ovu mogućnost kada je razmišljao o tome je li svemir mogao biti drugačiji ili ne postojati uopšte. Nada se katkad pojavi tako da kad se postigne potpuno ujedinjena teorija fizike, ispašće da postoji jedinstveno “rešenje” koje odgovara posmatranom svemiru.

Merenja finog podešavanja su besmislena

Glavna opservatorijska potpora hipotezi višestrukih svemira dolazi iz antropičkog principa: svemir koji posmatramo je biološki pogodan inače ga ne bismo posmatrali. Što se tiče te tautologije, dok osetljivost biologije do oblika zakona fizike i kosmoloških početnih uslova ima neku očitu dogmatičnost, s druge strane, mnogi ključni parametri u fizici nemaju snažnu potporu u biologiji. Druga kritika finog podešavanja je da, što se nas tiče, mogu postojati još temeljitiji zakoni pod kojima parametri fizike moraju imati svoje vrijednosti. Prema tome, s obzirom na takav zakon, nije nemoguće da poznati parametri fizike padaju u raspon dozvoljavanja života.

Višestruki svemiri samo prebacuju problem na viši nivo

Zagovaratelji višestrukih svemira često nemaju jasnu viziju odabira vrednosti parametara u konačnom sastavu. Ako postoji “zakon svih zakona” ili meta-zakon koji opisuje kako se dodeljuju vrednosti parametara od jednog do drugog svemira, onda smo samo osnovni problem kosmologije prebacili na viši nivo, jer moramo objasniti od kuda bi dolazio meta-zakon. Nadalje, skup meta-zakona je beskonačan pa smo samo preveli problem iz “zašto ovaj svemir?” u “zašto ovaj meta-zakon?”. Malo se koristi nalazi u uvođenju beskonačnog broja svemira kada bi bilo jednostavnije postulirati jedan svemir sa jednim principom. U Tegmarkovoj ekstremnoj teoriji višestrukih svemira, problem je nadmudren jer u tom slučaju svi mogući meta-zakoni opisuju realno-postojeće višestruke svemire.

Problem lažnog svemira

Mnogi naučnici su spremni uvesti mogućnost svesnih strojeva, i neki zagovaratelji veštačke inteligencije tvrde da nismo daleko od stvaranja svesnog kompjutera. To bi bio mali korak prema cilju gde stvorena svesnost naseljava simulirani svet. Za takva stvorenja, njihov lažni svemir se ne bi mogao razlikovati od stvarnosti. Trebamo li mi uključiti te simulirane svemire u skup koji čine višestruki svemiri? Ima li smisla dodeliti isti ontološki status našem, posmatranom svemiru i onom virtuelnom? Ako nema, onda ima li smisla dodeliti isti ontološki status našem, posmatranom svemiru i svemiru kojeg nikada neće posmatrati svesno biće?

Zašto se ovde zaustaviti? Poslednja primedba postojanju teorija višestrukih svemira je izazov stvaranja kriterijuma po kojima definišemo svemir. U mnogim teorijama višestrukih svemira, svemiri se označavaju po zakonima fizike i početnim uslovima. Tada bi se moglo reći da su ti aspekti ograničeni i šovinistički; može postojati kriterijum za kategorizaciju koji leži potpuno iza ljudskog shvaćanja.

Foto: pixabay.com

Foto: Ilustracija

Višestruki svemiri u filozofiji

Antropički princip

Koncept drugih svemira je predložen da objasni zašto se naš svemir čini tako fino podešen za svesni život kakav nalazimo u njemu. Ako postoji veliki broj (možda beskonačan) različitih fizičkih zakona (ili temeljnih konstanti) u istom broju svemira, neki od njih bi bili podobni za postojanje zvezda, planeta i života. Antropički princip se tada može primeniti da bi zaključili da bi mi svesno postojali u takvom svemiru samo ako bi bio fino podešen za naše svesno postojanje. Prema tome, dok je verovatnoća izuzetno mala da postoji život u većini svemira, mali broj onih koji podržavaju život ne znači da je dizajn jedino objašnjenje našeg postojanja. Celi niz hipoteza o višestrukim svemirima, sa specifičnim naglaskom na “puno-svetova” interpretaciju Hjua Evereta, kritikuju pobornici inteligentnog dizajna. Vilijam Dembski se ruga gornjem objašnjenju jer nije zasnovano na dokazima. 

Ekstremni modalni realizam

Kao dodatak, mogući svetovi su način da se objasni verovatnost i neki filozofi kao što je Dejvid Luis veruju da svi mogući svetovi zaista postoje (stav poznat kao ekstremni modalni realizam).

I za kraj – poreklo naziva

Međunarodni termin “multiverzum” (paralelni svemir) je originalno koristio Endi Nimo u decembru 1960. godine kada je govorio o interpretaciji više-svetova u kvantnoj fizici škotskom ogranku Britanskog Interplanetarnog Društva kojem je bio potpredsednik. Do tada se pod reči “univerzum” (svemir) smatralo sve što postoji. “Uni” znači jedan, a “multi” znači više pa se to koristi kod imenovanja višestrukih svemira.

Reč je korišćena (s obzirom na Nimovo originalno značenje) u različitim trenucima u nauci i naučnoj fantastici nekoliko godina. U kasnim 1960-im autor naučne fantastike Majkl Murkok je interpretirao reč u noveli. Nakon čitanja novele, Dejvid Dojč je koristio reč “multiverzum” u naučnom radu kao ukupnost svih mogućih svemira kroz vreme, uključujući i posmatrane – izokrećući njeno originalno značenje. Ostali naučnici su kasnije prihvatili Dojčovo korišćenje. “Univerzum” sada znači svet koji je zaokružen nekim skupom principa, a “multiverzum” se odnosi na mnogostruki skup svemira.