Ispovest Momčila Perišića za Srpski telegraf - Sloba mi je rekao: Momo, Krajina je neodbranjiva!
Krajina se nije mogla odbraniti iz mnogo razloga, ali tri su bila najvažnija, tvrdi general Momčilo Perišić, tadašnji načelnik Generalštaba Jugoslovenske narodne armije.
U razgovoru za Srpski telegraf navodi da je tadašnji državni vrh SRJ godinu dana pre hrvatske agresije upozoravao da se sprema pogrom Srba, ali da mi ni Slobodan Milošević niti bilo ko drugi nije verovao. Uzdali su se, kaže, u obećanja Rusije i Borisa Jeljcina, koja Moskva nije ispunila. Ispod grba Miloša Obrenovića, u kući u rodnim Koštunićima, general Perišić na početku razgovora kaže da je međunarodna zajednica omogućila Hrvatima da pobiju i proteraju Srbe, što svedoče i dokumenta i zapisnici sa sednica Vrhovnog saveta odbrane, koja objavljujemo. Istovremeno, Perišić je za naš list govorio o tajnim dilovima koje su imali Milošević i Franjo Tuđman.
Koja su tri razloga zbog kojih je pala Republika Srpska Krajina?
- Međunarodne snage koje je trebalo da brane Srbe povukle su se, to je prvi razlog. Drugi je nedovoljna pripremljenost i motivisanost pripadnika Republike Srpske Krajine i njihove Vojske. I treći, to što Jugoslavija nije bila dovoljna garancija da odvrati Hrvatsku od agresije. Mi smo pratili stanje u Hrvatskoj i znali smo da će i kada će Hrvatska izvršiti agresiju. Ubedili smo VSO da se Srbima u RSK značajnije pomogne, da generali, oficiri koji su poreklom iz tih krajeva odu u Vojsku RSK, obezbedili smo obimnu materijalnu pomoć, samo u ubojnim sredstvima ta pomoć iznosila je više od 35 miliona dolara, i to na početku 1995. Da bi im pomogli, sredstva za subvenciju poljoprivrede su preusmerena iz budžeta SRJ za proizvodnju sredstava potrebnih za odbranu Krajine.
U to vreme Milošević i Tuđman su stalno bili na vezi?
- Njih dvojica su u to vreme tesno sarađivali, to nije bilo transparentno, isključena je bila javnost i vodile su se neke zakulisne radnje. Međunarodna zajednica tada izlazi sa predlogom Z-4, čelnici RSK nisu hteli da prihvate taj plan, te su se sukobili sa Miloševićem. Usledile su kadrovske promene u Vojsci RSK, skinuti su sposobni ljudi, a dovedeni su poslušnici. Smenjen je vrsni general Mile Novaković sa dužnosti komandanta Vojske Krajine, a postavljen je poslušnik general Čeleketić.
Kažete da Vojni vrh Krajine nije bio dorastao zadatku. Šta im konkretno zamerate?
- Jednom prilikom u aprilu 1995. Martić, tada predsednik RSK, doneo je plan odbrane Zapadne Slavonije, koji je uradila "grupa stučnjaka" sa Čeleketićem na čelu. Milošević je tražio moje stručno mišljenje o kvalitetu tog plana. Sagledao sam taj plan i rekao sam mu da je veoma slab, da se tako ne može odbraniti Zapadna Slavonija, na šta mi je Milošević rekao: "Momo, pa to je i onako neodbranjivo". U to vreme tekle su pripreme za Dejton, te sam tražio sam da se Milošević kao glavni pregovarač srpskog naroda mora izboriti da obezbediti Republici Srpskoj izlazak na Jadransko more. On je rekao: "Nema problema, to ću rešiti. Nego ti meni reci kako da Kriousnom (tako je on zvao Tuđmana) obezbedimo izlaz na Dunav". Uz sve to, emisari iz Beograda širili su po Krajini priču da su Srbi u Krajini bez zaštite SRJ i ostavljeni na cedilu od međunarodne zajednice.
Usledio je napad Hrvata, operacija "Bljesak".
- Prvog maja 1995. u pet sati 16.000 hrvatskih vojnika i policajaca krenulo je na Zapadnu Slavoniju. Za svega 36 sati uspeli su da razbiju 4.000 srpskih branilaca. Proterali su 18.000 Srba sa prostora Zapadne Slavonije, ubijeno je ili nestalo 283 lica, od čega 57 žena i dva deteta.
Znali ste da to nije kraj da se sprema nova akcija. Zašto nije bila sprečena "Oluja", koja je usledila odmah u avgustu?
- Na 36. sednici VSO 12. maja 1995. izneo sam upozorenje da to nije kraj, da se spremaju novi napadi. Tada nisam znao da će to biti operacija pod nazivom "Oluja", ali smo znali da će uslediti ofanziva još gora od operacije "Bljesak". Predložio sam da se diplomatskim načinima spreči agresija, da se Jugoslavija ne uvuče u rat. Da se mobilišu sve izbeglice koje su došli sa tih prostora, a takođe da se angažuju dobrovoljci, da se uspostavi jedinstvo u RSK, da se na čelne vojne funkcije vrate provereni kadrovi, koji su zbog političkih trvenja smenjeni, da Srbija pomogne koliko god je u mogućnosti, da Vojska SRJ u sadejstvu sa policijom obezbedi mostove na Dunavu kako bi se odvratila Hrvatska od agresije. Zatim da Vojska RS izvodi aktivnosti koje bi odvraćale Hrvatsku od agresije na RSK... U slučaju da to ne bude dovoljno, narediti mobilizaciju naše Prve armije. Predlagao sam da u slučaju napada na Baniju, Kordun i Liku treba vršiti aktivna dejstva sa ograničenim dejstvom, a u slučaju napada na Koridor u Posavini, predložio sam mere jer je to žila kucavica Istočne Slavonije i veza sa Srbijom i Republikom Srpskom, kao i jedina veza SRJ sa RSK.
Lilić, Bulatović i Milošević su se uključili u raspravu i doneta je odluka.
- Hteli su da naše jedinice prebacimo u rejon Sombora, da ih približimo, da ih u slučaju potrebe diskretno ubacimo, kao i da se izvrši delimična mobilizacija. Istovremeno, naloženo je da se nabavi naoružanje od Rusije, koja je SRJ tada dugovala 300 miliona dolara i da se za taj novac obezbedi naoružanje za pomoć RS i RSK. Nije se dozvolila upotreba Vojske u Hrvatskoj. Mešanje Vojske SRJ tumačilo bi se kao agresija na Hrvatsku.
Međutim, desio se 4. avgust, počela je "Oluja".
- Sa 138.500 hrvatska vojska probila je front dug 700 kilometara na nekoliko mesta i ušla u dubinu RSK od tri do 15 kilometara. Već 5. avgusta su ušli u Knin. Srbi su imali oko 31.000 boraca, odnos je bio skoro 5:1 u korist Hrvata. Značajno je da je pred početak agresije NATO bombardovao dva repetitora u Republici Srpskoj, čime je izazvana velika panika. Treba reči da su građani RSK i pre "Oluje" spakovali nužne stvari za napuštanje vekovnih ognjišta, da su najveći broj srpskih boraca, od te 31.000, činili ljudi koji su bili glave porodica, te da su, kad je počelo bombardovanje, a potom artiljerijsko gađanje hrvatske vojske, po dubini civilne objekte, ti ljudi krenuli da spasavaju svoje porodice.
Oružje vredno 35 miliona dolara koje je posle Srbije palo u ruke Hrvatima, je l' tako?
- U Strmici, selu između Knina i Bosanskog Grahova, hrvatska vojska zarobila je najveći magacin ubojnih sredstava u RSK, u kojem je bilo dopremljeno i to naoružanje, o čemu mi je u Hagu pričao i general Markač.
Šta se dešavalo tada na sastancima državnog i vojnog vrha?
- Usledila je 40. sednica VSO na kojoj je decidno rečeno da Srbija ne sme biti uvučena u rat. Kao vojniku i čoveku, bilo mi je žao što smo sprečeni da pomognemo Vojsci i narodu Krajine. Ali taman da je bilo drugačije odlučeno, Vojska ne bi mogla da stigne na vreme jer su Srbi iz RSK već bili u kolonama, zakrčili su puteve, izloženi artiljerijskoj i avio-vatri hrvatske vojske i podržani NATO snagama. A da je VJ bila uvučena u sukob na teritoriji RSK, tada bi nas NATO bombardovao kao 1999, ako ne i gore, i bio bi doveden u pitanje opstanak kompletnog srpskog naroda.
Emisari iz Beograda širili su po Krajini priču da su Srbi u Krajini bez zaštite SRJ i ostavljeni na cedilu od međunarodne zajednice
Kako je moguće da je države sve to znala, da gotovo ništa nije urađeno, a na terenu su bile i međunarodne snage.
- Nema međunarodne zaštite, plavi šlemovi, koji je trebalo da zaštite Srbe, povukli su se. Vidite, NATO je krenuo ka istoku. Na tom putu smetala im je SFRJ - razbili su je. Iz SFRJ Slovenija je prišla njima, Hrvati su im prišli, pa muslimani, pa Albanci i Crnogorci. Jedino ko im se suprotstavio smo mi Srbi. U ovoj situaciji Hrvati su pešadija Zapada. Kasnije su muslimani i Albanci postali NATO kopnene snage na Balkanu, a u budućnosti sve vojne snage bivših republika SRJ koje su primljene u NATO biće nam protivnici ako sadašnji državni vrh Srbije ne iznađe miroljubivo rešenje za KiM.
Da se vratimo na Krajinu. Dakle, i Beograd ih je izdao?
- Nije! Beograd ih je gurnuo u rat. Da je na čelu RSK ostao Jovan Rašković i da se nije petljala Jugoslavija, mnogo bi se bolje rešilo stanje Srba u Hrvatskoj.
Ako to što ih je Milošević gurnuo u rat i posle ih ostavio na cedilu nije izdaja, šta je onda?
- On je radio iz najbolje namere, ali nije hteo da sluša stručnjake. Njegova velika zasluga su pregovori u Dejtonu, gde je ne stvorio, već verifikovao Republiku Srpsku. Da on nije bio pregovarač, ne bi bilo RS. Ali je njegova najveća zasluga za gubitak Kosova. Zbog toga smo se kasnije sukobili i zbog toga sam oteran iz Vojske.
Srebrenicu su Ameri iskoristili da napadnu SrbePre "Bljeska" i "Oluje"desila se Srebrenica. Šta je istina o tom zločinu? - Pre "Oluje" usledila je operacija "Krivaja". U julu je vojska RS ušla u Srebrenicu, koja je bila nebranjena. U njoj je bilo 5.000 vojnika pod komadom Nasera Orića, koji je bilo Slobin telohranitelj u nekom prethodnom timu. Sad se on pojavio kao muslimanski heroj, ali je bio veliki zločinac koji je uskakao u srpska sela, lično je ubijao, zabijao je nož u jedno, pa drugo oko vezanim ljudima. U njegovim napadima na Srbe oko Srebrenice stradalo je 3.287 Srba. To je iritiralo Vojsku RS i generala Mladića, pa su 11. jula ušli u Srebrenicu, koja nije bila ni branjena. Zarobili su ogroman broj pripadnika muslimanske vojske, neki zarobljeni muslimani napali su Srbe koji su ih zarobljene čuvali, usledila je spontana reakcija pripadnika Vojske i policije RS, koja je za posledicu imala preko hiljadu zarobljenih i ubijenih muslimanskih vojnika. I sve to su Amerikanci iskoristili? - Išao je prvo "Bljesak", pa Srebrenica, pa "Oluja". Srbi u RSK su se upecali dok su Srbi u RS zarobili unproforce, pa francuske pilote, pa su upali u Srebrenicu, to je međunarodnoj zajednici i Hrvatima dalo za pravo da krenu u "Oluju" i videli smo šta je bilo. |
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na platformama:
Facebook,
Instagram,
YouTube,
TikTok,
Telegram,
Vajber.
Pridružite nam se i prvi saznajte najnovije i najvažnije informacije.
Naše aplikacije možete skinuti sa
Google Play i
Apple AppStore.
Komentari (0)