Ognjen Amidžić izneo potresne detalje o ubistvu oca: Misteriozna torba krila je mnoge tajne!

Foto: TV Pink/printscreen

Ognjen Amidžić je krenuo stopama svog oca

Ova strašna pogibija dogodila se na Baniji u Hrvatskoj 9. oktobra 1991. godine dok je bio na novinarskom zadatku. Tada su takođe ubijene i njegove kolege iz dopisništva - Bora Petrović, Dejan Milićević i Sretan lić, svi su likvidirani u zasedi na putu Petrinja-Glina.

Voditelj je 28 godina čekao da se dođe do saznanja ko su nagolodavci i ubice i navodi kako sada zna da pravda nikada neće biti zadovoljena.

- Javljaju se mnoge ljudi, imaju razne priče, kao to su našu ljudi uradili, ne znam zašto to urade. Mnogo se tu izdešavalo, mnogo je zločina tu učinjeno, a zaboravlja se pa se ciklično ponavlja na 50 godina da stalno stradamo od istih i onda je sve ok i svi se volimo. Čudio sam se kao mali kada sam učio o tim logorima i nisam mogao da shvatim kako je neko mogao da napravi logore, to se graniči sa ludilom - ispričao je Ognjen.

Foto: TV Pink/printscreen

- Pošto je on pokrivao taj deo, mada je radio više poslova, čitav taj kraj nije znao gde su deca, gde su muževi, pa je i pored posla koji je obavljao, prenosio pisma, poruke, snimao ih da se vide da su živi i zdravi, pa to puštao u prilozima da znaju da su dobro. Vraćajući se sa tog zadatka, napravljena je sačekuša i ubijeni su. Nestala je njihova dokumentacija. Konkretno, moj otac je imao u torbi belešku objavljenu u hrvatskim novinama. Između ostalog, pošto sam ja trenirao rukomet, imao je spisak nas 15, koji smo imali 15-16 godina, koji smo za reprezentaciju. Onda su oni objavili spisak svih nas kako smo mi četnici, da li smo regruti, šta li, a imali smo tada 15 godina. Tom linijom se moglo ući u trag, ali 28 godina posle, mislim i da mnogi vinovnici nisu ni živi - rekao je Amidžić uživo u emisiji.

Voditelj je takođe ispričao kako je saznao za pogibiju svog oca.

- Oko jedan sat posle ponoći policajci su zakucali na naša vrata. Bili su smušeni, dobili su zadatak od nadređenih da nam jave loše vesti, ali nisu znali kako to da urade. Kada sam čuo šta se desilo, a imao sam tada samo 16 godina, morao sam da kažem majci i sestri da je tata ubijen! Sada, posle ovoliko vremena koje smo proveli u neznanju, ne mislim da ćemo ikada saznati ko je ubio mog oca i njegove kolege, ni zbog čega. Za ovih 28 godina, bilo je nekih tragova i dokaza u istrazi. Recimo, sadržaj torbe koju je moj otac nosio sa sobom na kraju je završio u jednim hrvatskim novinama. Te njegove stvari i zabeleške nekako su morale da dođu do hrvatskih novinara. Po mom mišljenju, to je bio najopipljiviji trag koji je mogao da se prati.