INTERVJU MIODRAG MIŠO ROGAN Do tri sam majstor, posle toga umetnik

Foto: Dragan Kadić

Rogan: Sve se virtualizuje i digitalizuje, pa bi uskoro i ja trebalo da postanem nepotreban jer ima laser koji kleše kamen...

Ako hoćeš da budeš bogat, slikaj kao Tapi! Senzacija Marinom Abramović je pitanje pogleda na svet - sve što iskače iz zapadnog sistema vrednosti je po sebi intrigantno. Prvo zbog neznanja, a zato i jer je taj svet boks-meč, pa ko koga..., ističe u razgovoru za Srpski telegraf vajar Miodrag Mišo Rogan.

Rogan se krajem minule godine predstavio izložbom radova pod nazivom "Mišoizmi" pred publikom u Beogradu, a uskoro će i spomenikom srpskim herojima s Košara. Jedan od naših najznačajnijih vajara srednje generacije već je potpisao brojne skulpture u javnom prostoru u Srbiji i Crnoj Gori, a paralelno sa istraživanjima u domenu skulpture, već više od dve decenije izrađuje unikatni nameštaj i druge predmete od kovanog gvožđa, kamena i drveta.

*Dokle sežu koreni ljubavi prema vajarstvu?

- I majka i otac su majstori, pa nije bilo drugog nego da i sam postanem majstor. Međutim, hteo sam da se obrazujem, otkrio sam umetnost i bio uporan - čak devet puta sam polagao prijemni, i to u vreme kad su na akademije primali decu profesora, ali sam uspeo! Znao sam da Fakultet primenjenih umetnosti može da mi bude nadogradnja, a u tome su mi mnogo pomogli profesori i saradnici Ajdin Puteša, Rade Andrić, Miodrag Gojković...

*Ipak, nije sve u talentu.
- Oko 80 odsto stvari možeš da naučiš i, kad govorim o zanatskoj osnovi u vajarstvu, to se odnosi na komuniciranje sa materijalom, da ga upoznaš i savladaš. Međutim, da bi preskočio zid, potreban je talenat. Otkrovenje, senzacija kad se jednom u tebi dogodi, onda to rađa kvalitet i postane merilo i zakon, pa sve ispod toga za tebe više ne važi. A ne postoji kraj bića umetnosti, postoji samo kontantna promena pravca, usmerenost poimanja načina menjanja umetničkog u vremenu prostora.

Foto: Dragan Kadić

Autor ispred rada iz ciklusa "Mišoizmi"

*Postoji li ideja ili emocija koja se ne može nacrtati, izvajati?

- Sve se može prevesti u likovni jezik, samo je potrebno da čitalac/gledalac ima dovoljno informacija o načinu prenošenja istih u delo. Delo nije objašnjavanje uhvaćenih emocija ili ideja, ono je autonomni sadržač početka suštine i nastavka, nadgradnje istih. 

 

* Šta više inspiriše, kamen ili metal?
- Metal daje mnogo mogućnosti i kroz metal sam naučio mnogo zanata, čak sam savladao kovanje srebra. Kroz kovanje sam shvatio da je metal igra, pa sam postao slobodniji. Ali miris kamena kad završiš skulpturu, taj osećaj umora i zanatskog vrhunca ne može da se opiše.

*Da li je dizajniranje upotrebnih predmeta ikada bila puka nužda?

- Ja sam majstor-umetnik i ne bežim od toga. Živim od majstorskih zarada, koje mi omogućavaju da budem umetnik. U Srbiji si ili profesor ili zanatlija, a da bi sačuvao esenciju umetnosti, u sebi praviš dvojnu ličnost - zovem se Miodrag i Šeri Bibi (mio i drag na francuskom). Mišo do tri zarađuje novac, a onda se u 15.15 budi Šeri i počinje da radi umetnost.

*Jesu li se Miša i Šeri Bibi upoznali?
- Ne znam da se znaju. Ta moć neupoznavanja nas spasava u ovom vremenu da opstanemo kao ljudi i umetnici.

*Dakle, u Srbiji se ne može živeti od umetnosti?
- Umetnik je postao egzistencijalni rob. Ako hoćeš da budeš bogat, slikaj kao Tapi! Senzacija Marinom Abramović je pitanje pogleda na svet - sve što iskače iz zapadnog sistema vrednosti je po sebi intrigantno. Prvo zbog neznanja, a zato i jer je taj svet boks-meč, pa ko koga...

*Spomenuste baku performansa, pa kako vam deluje savremena scena?
- Fantastičan mislilac Dragan Žunić kaže da smo dehumanizovali sami sebe. Latour je, takođe, sve lepo objasnio u knjizi "Nikada nismo bili moderni". Ovo je vreme kad je umetnost postalo ono što nikad nije moglo da bude. I sve se virtualizuje i digitalizuje, pa bi uskoro i ja trebalo da postanem nepotreban jer ima laser koji kleše kamen. Moja mlađa ćerka je promenila prezime u Instagram. Kad sam joj uzeo telefon, ona pita na koliko sekundi, jer ne može na duže ostati bez svoje produžene ruke!

*A kakva je umetnička scena Srbije?
- U Srbiji se na fakultetima izučavaju multi-takozvano-nešto, iz čega se onda rađaju kvaziumetnici. Scena je programirana, projektovana, nenacionalna, kvaziumetnička. Dogodila se po kvazisistemu, kopijama iz određenih centara u kojima je umetnost postala četvrta grana privrede.

* Da li je kod nas skulptura nedovoljno interesantna ili je nešto drugo u pitanju?
- Sistem pravi odnos čovek-umetnost. Tako je i sa poimanjem skulpture u prostoru, čovekovom prostoru, bilo unutrašnjem ili spoljašnjem. Trebalo je da shvatimo da je treća dimenzija veoma bitna za oblikovanje našeg bića. Mi smo dvodimenzionalni narod, mnogo je uloženo u promociju slikarstva, a uz ovu virtuelizaciju, skulptura gubi na značaju. Ali se odlukom sistema može vratiti u prostore i oplemeniti ga, a i nas takođe! Umetnici su spremni da rade, ali ne treba zaboraviti da su za izvođenje skulptura potrebni ne samo novac, već i motiv i želja, ali i to da se ima razumevanja za poetiku umetnika.

Foto: Dragan Kadić

Uz metal sam naučio da se igram, ali kamen jače miriše

*Šta vas plaši?
- Imam strepnju da će kvaziumetnost da pobedi, da će se crni talas pretvoriti u Holivud i da više neće biti renesansnih likova kao što je Kolja Mićević. Bojim se i da će kovački zanat nestati, da će žene postati muškarci i da će brzo doći Miša robot. Ali sve su to samo projektovani strahovi.

*Čemu se nadate?
- Nadam se da će neko početi da čita istok, da ćemo se vratiti Vinčancima, koji nikada nisu ratovali, i naučiti od veda ljudi da glasom menjamo sisteme, a ne ubijanjem. Nadam se i da ćemo se osloboditi terora multikulturalnosti, terora kreativnih industrija i superkapitala.