BALKAN JE LABORATORIJA KONFLIKTA!

Foto: e-stock/J. JOVANOVIĆ

Nikola Ristanovski

Beogradska pozorišna publika voli Ristanovskog kao Ivanova, kao Leonea i derviša Nurudina, a ljubitelji televizije poslednjih sedmica gledaju ga kao mudrog, odmerenog i dobronamernog Arčibalda Rajsa u seriji "Senke nad Balkanom". Za Srpski telegraf ovaj vrsni češko-makedonsko-srpski umetnik govori o balkanskom nedostatku samopouzdanja, utočištima ljudskosti i svojim ulogama.

* Šta je Rajsa privuklo Srbiji?

Balkan i njegova postojbina su dva antipoda. Kad je čovek previše racionalan, odgoj i obrazovanje su pod opterećenjem svakodnevne discipline i navika, onda čovek ima veliki prostor koji treba da ispuni... Tu je ne samo Rajsovo zrno, već mnogih koji dođu ovde u potrazi za ostacima nečega čega više nema. Bio je atipičan, lucidan i hrabar što nije jednostavo. Nikad nije sve stavio na jednu kartu i jedan stav koji bi branio. Bio je živ čovek i to je na ovim prostorima i pronašao - žive ljude!

Foto: e-stock/J. JOVANOVIĆ

Nikola Ristovski

* "Čujte Srbi", nije moglo jasnije, a niko ga nije čuo..?

Ne samo Srbi. Previše smo blizu ogledala, a kad nema distance, čovek ne može da vidi sopstvenu sliku. Ima tu nečeg jako prozaičnog, nije to neka filozofija. Nije bio ni taktičan već mi se čini da je u dahu napisao. Nije to čovek koji se ikome ulizivao. Nije imao potrebu ni da dokazuje svoju ljubav niti da demfuje svoje stavove. To je sve ređe.

* Šta je to što Balkan čini poslednjim utočištem ljudskosti, ali i strasti koje nas ubijaju?

Kao da je ovaj prostor ostao neka laboratorija večitog konflikta. Ne samo unutrašnjeg već i među ljudima. To je sukob prirode i civilizacije koji donosi frustraciju. To je definicija drame pa nije slučajno centar drame baš na ovim prostorima. I u istorijskom i teatarskom smislu. Vidi se to u "Senkama", Istok protiv Zapada, podzemlje protiv onoga visoko iznad oblaka. To je Rajsu bila inicijalna kapisla. Došao je i shvatio da stvari baš nisu onakve kako su njemu bile predstavljene, crno-bele. Onda se kao svaki ludi naučnik, zaljubio u ono što radi.

* Srbi mu se nikada nisu odužili. Kolika je moć glumca i filma u tom smislu, ako Lazara Hrebeljanovića zamišljamo kao Miloša Žutića, a od sada, Rajsa kao Nikolu Ristanovskog?

Nemoguće, Arčibald je bio upečatljivo naočit čovek i nikada mi nije do kraja bilo jasno, odakle Bjeli da meni da ovu ulogu. Inače, mi volimo da nam neko nešto predoči inače nemamo ni strpljenja ni razumevanja da sami čujemo. Naravno, ljudi vole da zamišljaju. Dobro je ako zbog mog lika ljudi stvarno bolje čuju Rajsa.

* A kako je Rajsu bilo među Srbima, savremenicima?

Mi imamo potrebu da neko sa strane saoseća sa nama i neobjektivno se vezujemo za takve ličnosti. Ta simpatija sa strane kod nas izaziva osećanje vrednosti. To je ono ogledalo. Mada, nije to svojstveno samo nama. Dostojevski je pisao o potrebi malih naroda da imaju najvećeg boga, predvodnika. Neverovatno je kako ne vidimo da mi sa ovih prostora imamo velikih razloga za samopouzdanje. A mi smo destruktivni, prihvatamo sasvim suprotne uloge i Rajs je to primetio, a od manjka samopouzdanja, gori je samo višak.