ČUDA SU MOGUĆA AKO VERUJETE U NJIH: Toni ponovo želi da živi

Foto: Privatna arhiva

Toni se sada druži i sa mačkama

Trese se. Skupljen u ćošku boksa. Oko desetak pasa u njemu. Veliki psi. I On. Mali. Nalazi se u ćošku na najudaljenijem kraju, što dalje od njih. Dok ostali veselo mašu repom kada su me ugledali i, čini mi se, kao da mi očima govore: "Uzmi mene! Ja sam najbolji!", On je nezainteresovano kunjao u tom ćošku betonske prostorije prepune mokraće, čiji kiseli miris i sada mogu da osetim u nozdrvama. On se tresao. I kao da se predao. Nije želeo da ga bilo ko uzme. Pomirio se sa sudbinom.

- Ostavite me svi na miru! Hoću samo da se sve ovo što pre okonča - čini mi se da je to poručivao.

I sada mogu da ga vidim onako malenog, sa izduženom glavom i ne više od tri kilograma. Iako odrastao pas, po svemu sudeći mešanac jazavičara, bio je kao štene. Vrećica kostiju i kože. Anatomiju smo na sličnim skeletima izučavali na veterinarskom fakultetu.

- Šta mu je? - pitala sam mladića koji je nas, novinare sprovodio kroz novoizgrađeni azil za pse u kome se i On nalazio.

- Ništa. Sve su to zdravi psi, nego njega nemamo gde da ostavimo, osim u taj boks sa tim velikim. A malo se plaši. Našli smo ga u Krnjači sa lancem težim od sebe. Prestravljeno ga je vukao za sobom - priča mi nezainteresovano radnik azila dok pogledom gledam da li će On odreagovati na moje pozive. Ništa. Nije trepnuo.

Foto: Republika.rs

Toni konačno pronašao porodicu punu ljubavi

Nisam uspela da ostanem profesionalna. Direktora Veterine Beograd i ostale koji su nas sprovodili kroz objekat više nisam mogla da čujem. Znam samo da su nešto govorili, a meni je u glavi samo bio lik tog malog, mršavog, prestravljenog psa koji zuri u mokri beton kaveza. Zanimalo me je samo koji su uslovi za udomljenje i da li je moguće uzeti ga.

Previše životinja

- On je tek došao. Moramo prvo da ga kastriramo, pa ga za jedno tri dana "puštamo u promet" - želeo je da bude duhovit jedan od radnika dok sam ga ja samo bledo pogledala.

Imam dva psa i dve mačke kod kuće. I ta dva psa i dve mačke baš u tom periodu dobili su svoje potomke, tako da je naša "mala zajednica" brojala 11 pasa i sedam mačaka. Znala sam da bih njegovim dovođenjem sebi potpisala "ispisnicu" iz doma. Koliko god da mi roditelji vole životinje, činjenica da se njihov broj bližio broju članova dva fudbalska tima počela je da ih dovodi do ivice živaca.

Foto: Republika.rs

Voli i da se druži sa svojom drugaricom Kali

- Komšija Paja je opet dolazio da se žali! Kaže, nije mogao da spava noćas od laveža! I dve noći pre toga. Otrovaće ih neko, Katarina. Moramo ih što pre pokloniti. Na ovom prostoru nije moguće držati toliko životinja - ovako je glasio jedan od maminih monologa.

Znam sve. Bila je u pravu. Svakako nisam nameravala da zadržim toliko životinja. Ljubavi imam za sve, ali oni zaslužuju mnogo pažnje i posvećenosti, a uz moje obaveze na poslu i fakultetu jednostavno nije bilo moguće pružiti im svega u količini za koju smatram da je dovoljna. Ali njega sam morala da izvučem iz tog mokrog betona.

Tu noć nisam mogla da zaspim. Kao ni naredne dve. Sve vreme mi je pred očima bila slika male žute "vrećice kostiju" i izbuljenih očiju na mršavoj glavici.

- Katarina, on će tamo uginuti, a ti možeš da ga spaseš! - samo mi je ta misao prolazila kroz glavu.

- Aco, Aco! Probudi se! - šaputala sam bratu na uvo dok sam ga treskala kako bi se razbudio!

- Aco, moraš da me odvezeš do azila za jedno sat vremena. Da stignem tamo pre posla. Moram da izbavim jednog psa odande! - rekla sam mu u dahu, na šta je on samo odgovorio:

- Katarina, idi pij lekove! Kakav, bre, pas?! Imaš ih punu kuću i dvorište! Jesi li ti normalna? Pa kada bi Dobrila i Zoran (roditelji, prim. aut) videli još jednu životinju u kući, naglavačke bi te izbacili sa sve njima!

Foto: Republika.rs

Uživa u prazničnoj atmosferi

- Acooooo! Samo me odvezi! Niko neće znati da imaš i najmanje veze sa tim! Samo me odvezi i vrati iz azila. Nemam korpu za psa, a plašim se da će biti nemiran u kolima. Zato ne mogu ja da vozim. Molim teeee, molim teee, Aco. Platiću ti. Ti ne shvataš u kakvom je stanju taj pas... - molećivim glasom sam mu govorila.

- Koliko si rekla da ćeš mi platiti vožnju?

... Živ je, živ je, živ je! Stigla sam na vreme! Žiiiv je! Veterinarka u azilu mi je rekla da je On kastriran, sve je dobro prošlo. Zdrav je, samo jako izgladneo, i nema više od godinu i po dana.

Mama, odmrzla sam Tonija!

- Brzo će se on oporaviti uz adekvatnu negu. Samo je problem što se predao - govori mi veterinarka dok mi daje da potpišem Ugovor o odgovornom vlasništvu.

Uzela sam ga u ruke. Trese se od straha. Ne gleda me. Samo se trese bez ikakvih drugih reakcija. Zapitala sam se da li ću ikako moći da mu pomognem. Lako ćemo za hranu, ali da li ću ikako moći da mu pomognem da prebrodi traume koje je doživeo. Ovde i tamo, gde god da je bio pre azila. Tamo gde su malenom psu oko vrata vezali ogromni lanac oko vrata.

- Evo, piše da su ga šinteri pokupili negde u Borči. Šepao je na jednu šapu i ima povrede na vratu. Inače je zdrav. Kako ćeš ga zvati? Moram da mu napišem ime uz dokumenta koja ti dajem.

- Toni. On je Toni - rekla sam i posle petnaestak minuta otišli smo kući.

Toni danas ima oko osam godina. Maše repom, ima žar u očima. Ponekad se, dok spava, trese. Pa ga prođe. Za sve ove godine nije uspeo da se oslobodi straha od povoca. Kad ga vidi, samo počne da se trese i ukipi se. Uz njega sam za sve ove godine doktorirala na Strpljenju. U početku nisam mogla da shvatim kako je moguće da mu pružam toliko ljubavi, a da nema povratne reakcije. Međutim, posle nekoliko meseci, liznuo mi je ruku. Radovala sam se kao nikada do tada.

- Odmrzla sam ga! Mama, odmrzla sam Tonija! - sećam se šta sam joj rekla posle tog za mene veličanstvenog čina.

Znam, mnogi neće razumeti. Verovatno ne bih ni ja da to nisam doživela.

Ali... to je bio pas koji je doživeo takve traume da je beg u smrt video kao jedinu sreću. Pas koji je samo želeo da spava i koji se bukvalno plašio moje senke kada se nadvijem nad njega. Pas koji se ukipi i počne da se trese kada mu se stavi ogrlica oko vrata. Pas koji je jaukao kada neko korača iza njega. Plašio se da ga neko ne uhvati, ne pojuri...

Kada su ga videli moji otac i majka, recimo da nisu baš bili oduševljeni. Otac nije pričao sa mnom dobrih dvadesetak dana. Mama je rekla da ću pokupiti neku zarazu i da "što sam starija, postajem sve luđa". I da ona više neće pogledati nijednu životinju.

Danas. Toni spava sa njima u krevetu. Jede kao mećava. Maše repom svakog dana i raduje se kao dete kada uđem u kuću. POGLEDAJ GALERIJU