SELENA JE IMALA SAMO 24 GODINE KADA JE SAZNALA ZA STRAŠNU DIJAGNOZU: Srpkinja otkrila da ima rak gledajući svoju sliku!
IZVOR: M.O. d - 03.07.2023 | 12:40
Selenu je boleo stomak, a onda je otkrila strašnu istinu.
Selena Ribić je otrkila da je o svojoj borbi sa rakom jajnika odlučila da progovori nakon što joj je opala kosa od hemioterapije i kad je uhvatila sebe da se krije da je neko ne vidi.
2020. godine se njen prvobitni život završio i počeo je drugi.
- Imala sam 24 godine, dijagnozu raka jajnika i u 24 časa sve se promenilo. Kažu da je nemoguće da se čovek promeni, onako istinski i verovala sam donekle u to, ali kako mi se tog dana ceo svet preokrenuo, nisam mogla ni da zamislim da je moguće.
Naime, tog 30. juna otvorila sam oči u šok sobi Narodnog fronta uz pomalo panično gurkanje i drmusanje medicinske sestre, "nizak ti je pritisak, jesi li dobro?"
Po inerciji podigla sam pogled tražeći monitor, kao što sam videla u serijama, i videh da piše 95 sa nešto, "ma jeste", odgovorila sam tada, i rekoh joj da ništa ne brine. Taman da ponovo sklopim oči i dremnem, čula sam snažan čačanski naglasak i dubok ženski glas, piše "BlicŽena".
"Selenice, budna si napokon. Kako si mi? Otkud ležiš na toj strani?"
Ponovo sam podigla glavu tešku kao kamen i videh preko puta sebe tri kreveta u kojima su ležale tri mlade žene, kao i svoju cimerku Čačanku s kojom sam krišom podelila plazmu veče pre. Ona je operisala cistu, a za ženu koja je ležala pored nje znam da je imala miom. Osvrnula sam se oko sebe, i ugledala sam dve starije bake i shvatila - ja sam na strani histerektomija.
"Maka, moralo je sve da ode"
Ubrzo je došao hirurg, stao je tik pored moje glave i sećam se kako je stavio ruku na moje rame, "kako je moj najbolji pacijent?"
Dalje mi je objasnio da je moj tumor bio toliko veliki da je zahvatio oba jajnika, zid materice i malo još šire. Morao je da ukloni sve, i pitao me da li želim da vidim fotografiju. Naravno, ko ne bi želeo? (Mnogi ne bi, saznala sam kasnije).
Ugledala sam tu masu na telefonu, pitala da odzumira sliku jer mi deluje ogromno, na šta je on odgovorio, "nema zuma, toliki je bio tumor".
- I to je sad gotovo. Izvadili ste sve i to je to?
- Da, hirurški sve što smo mogli da uradimo, smo uradili.
Zamolila sam ga da jave mojim roditeljima kakvo je stanje, gde su mi on i sestra objasnili da im je rečeno da je "operacija uspešna", a on mi je naglasio da mogu da dođu sutra u 12 da razgovaraju sa njim.
Operacija uspešna? Sutra u 12? Pa to mojoj mami ništa neće značiti, ona mora da zna sve. Danas.
Doktor me je pozdravio, i napustio je prostoriju, a moja maglovita glava imala je samo jednu misiju - moram da pozovem svoju mamu.
Telefoni u šok sobi ili su zabranjeni ili nisu baš najprihvatljiviji, ne znam, ali sestra je imala otpor da ga koristim. Nagovarala sam je, u jednom trenutku rekla da ću sama ustati po njega ako treba i naglim pokretom glave podstakla sam vrelu munju dužinom svog stomaka i setila se, pa da, mora da je rana ogromna ako su izvadili sve.
Bila sam hrabra, i pod jakim lekovima, nadam se, kada sam razgovarala sa mamom. Ali čim sam spustila slušalicu udarilo me je poput čekića - nikad neću imati svoju decu. Suze su same krenule. Osećala sam neizvesnost. Šta sad? Kako dalje? Osećala sam da deo mene fali.
Plakala sam ja, plakala je baba pored mene, sestre su se suzdržavale svim silama, a Čačanka mi je vikala da sam lavica i da mogu sve da izguram u životu. "Je*o to!"
Dan je bio dug kao godina, i nisam bila najsvesnija kada sam budna, a kada sanjam, ali mislim da sam u tih 24 časa proživela ceo život. Kad sam se napokon osvestila, osećala sam se kao druga Selena.
Za starom su suze samo tekle, kao kada na burencetu pustite tihi mlaz. I sprala sam ono što je ostalo od nje. Odlučila sam da ne budem slaba i da se borim sa svim što je preda mnom.
Tri godine kasnije, setim se te Selene ponekad i dalje. Oplačem je, sažalim se nad sudbinom koja prosto nije fer. Ali ne dozvoljavam da patimo, ni ona ni ja.
Preživele smo, a sada živimo.
Jače nego ikad - rekla je Selena za kraj
Bolest koja se vidi
Bilo je lepo vreme, sedeli smo napolju, roštiljali. Mama me fotografisala. Kad smo pogledali tu fotografiju, šok nas je pogurao da što pre nađemo lekara. Meni je koža već bila siva. Imala sam podočnjake. Izgledala sam kao da sam izgubila na kilaži, a ustvari nisam, jer u stomaku bilo skoro tri litra slobodne tečnosti.
Prema njenim rečima, simptomi bolesti su vrlo nekarakteristični.
- Kada se nabroje, uopšte ne podsećaju na bilo kakav rak ili nešto tome slično. Uglavnom se radi o nadimanju stomaka, problemu sa apetitom, s druge strane, naglo gojenje ili gubitak kilaže… Ja sam imala najveći problem sa bolom u bešici koji me naveo da razmišljam da nemam upalu bešike, zatim sam razmišljala šta mi je sa želucem, da nemam neki čir, u tom trenutku sam imala 24 godine i stvarno mi nije bilo jasno šta se dešava - kaže ona.
BONUS VIDEO: