SASTOJAK KLJUČAN ZA ZDRAVLJE ZUBA: Fluoridi su alternativa karijesu
IZVOR: E. S. T. - 03.06.2019 | 04:15
Deca u razvijenim zemljama koja od najranijih dana redovno koriste paste sa ovim sastojkom imaju daleko zdravije zube od naše dece, ističe dr Vojinović.
Foto: pixabay.com
Sve češće čitamo o tome da je fluor, koji se decenijama koristi za borbu protiv karijesa, otrov i da može da ugrozi zdravlje, posebno dece. Prof. dr Jovan Vojinović, rukovodilac Odeljenja preventivne i dečje stomatologije na Stomatološkom fakultetu u Pančevu, u intervjuu za Srpski telegraf i Republiku otkriva zbog čega je fluor koristan i u kojim količinama se treba koristiti.
Koliko je korisno da voda koja se pije ima određenu količinu fluora u njoj?
Cela priča je počela početkom prošloga veka u Americi, kada su pojedini istraživači povezali osobe sa "šarenim zubima" sa prisustvom većih koncentracija fluorida (soli fluora) u vodi za piće na određenim lokalitetima, i da su takvi zubi značajno otporniji na razvoj zubnoga kvara. Ispitivanja su zatim pokazala da prisustvo fluorida u manjim količinama ne izaziva šarene zube, ali ih efikasno štiti. Karijes je divljao tokom prve polovine dvadesetog veka u razvijenim zemljama (pre svega zbog neprekidnog povećanja potrošnje rafiniranog šečera i brašna), pa se došlo na ideju da se u vodovodima sa niskim sadržajem flora (a većina je takvih), vrši njegovo dodavanje. Ideja je prvi put realizovana 1946 godine u gradu Grand Rapidu (SAD), i zatim se globalno širila. Početni rezultati u smanjenju karijesa su bili vrlo ohrabrujući, pa je i Svetska zdravstvena organizacija (SZO) fluorizaciju vode preporučila kao efikasni i ekonomski prihvatljiv način prevencije karijesa. Kasnije je utvrđeno da slične efekte može da ima i dodavanje fluora kuhinjskoj soli (slično kao i jodiranje) ili da se on unosi preko mleka i tableta.
Fluor inače pripada grupi tzv. halogenih elemenata u koje još spadaju i hlor, jod i brom. On se u prirodi ne nalazi u slobodnom stanju, već u obliku veoma rasprostranjenih soli fluorida. U prirodne vode dospevaju posle ispiranja vulkanskih stena bogatih u kalcijum fluoridu. U značajnijim količinama se prirodno nalazi u npr. zelenom i crnom čaju, ribama i morskim plodovima, u himalajskoj soli. U organizmu, za razliku od joda i hlora, fluor ne igra neku značajniju ulogu.
Unos fluorida preko digestivnog trakta se naziva endogena ili opšta fluorizacija. U Srbiji je još davne 1974. godine donešen zakon o obaveznoj fluorizaciji vodovoda, koji važi i dan danas, ali nije nikada ozbiljno zaživeo. Praksa je bila da se u sklopu prevencije karijesa trudnicama i deci na račun zdravstvenog osiguranja prepisuju tabletice florida, ali kod nas nisu postignti značajniji rezultati u smanjenju karijesa. Danas se fluor tabletice ne prepsiju više trudnicama, jer se pokazalo da nemaju efekta, već samo rizičnoj deci do osme godine života.
Foto: Privatna arhiva
Zbog čega se koristi fluor u pastama za zube? (Koja je njegova primena?)
Fluorizacija vode za piće i primena drugih metoda endogene fluorizacije nije ipak bila opšte prihvaćena, ali su nastavljena istraživanja o mogućem lokalnom dejstvu fluorida na površini zuba, bez njihovog gutanja. Dobri rezultati su dobijeni sa ispiranjem usta različitim fluor vodicama, posebno kod dece. Od početka je postojala i ideja o unošenju fluorida u zubne paste, ali su postojali tehnološki problemi da se upakuju sve komponente, pa se prva efikasna zubna pasta sa fluoridima pojavljuje tek 60-tih godina prošloga veka. One su vrlo brzo počele da dominiraju na tržištu. Od 80-tih godina se u svim razvijenim zemljama beleži značajni pad karijesa stalnih zuba kod dece. Jedinstveni zaključak je bio da je to zasluga masovne primene fluor zubnih pasti i pored daljeg povećanja potrošnje šećera. Brojna istraživanja to neprekidno i potvrđuju. Do sada nije pronađeno ni jedno jedino sredstvo sa tako moćnim efektima u kontroli karijesa.
Mehanizam dejstva fluorida je danas prilično razjašnjen. Na površini gleđi se neprekidno odvija izvlačenje (demineralizacija) i ugradnja (remineralizacija) mineralu u kristalnu rešetku. Karijes nastaje tako što bakterije iz zubnog plaka na površini zuba razlažu šećere iz hrane (bez šećera nema karijesa) i stvaraju kiseline, koje pak podstiču demineralizaciju. Prisustvo florida pomaže remineralizaciju i čini kristalnu rešetku otpornijom. Čak kada se fluoridi unose unutrašnjim putem, preko vode, soli i tableta, ovaj lokalni mehanizam je najznačajniji u preventivnom dejstvu.
Samo pranje zuba, bez aktivne remineralizacione komponente, nije u mogućnosti da spreči topljenje zubne gleđi. Pored fluorida, određeni dokazi, ali još uvek ne toliko ubedljivi, postoje za ksilitol i nanoapatite (mada je najveći efekat kada su prisutni u kombinaciji). Svi ostali "prirodni sastojci", raznorazne biljke, soda bikarbona i mnogo toga još, što preporučuje "antifluor lobi" ne štite zube od karijesa!
Ipak ni fluor nije svemoguć, jer kada se slobodni šećere unose više od pet puta (nije važna količina) denevno. Zbog toga je zaštita od karijesa značajno umanjena.
Da li se preporučuje upotrba paste sa fluorom i kod dece?
Karijes je poslednjih godina u porastu kod najmlađih (prve godine života). Najnovija studija koju je sproveo tim sa Stomatološkog fakulteta u Beogradu i domova zdravlja u Srbiji, pod rukovodstvom prof Dejana Markovića, donela su veoma zabrainjavajuće podatke, da 66,4 odsto trogodišnjaka već ima karijes.
Jedan od razloga zašto se karijes povećava u najranijim uzrastima je povećani unos slobodnih šećera, ali i slabije dejstvo(manje doze) fluorida, ili uopšte njihovo izostavljanje.
Kada može doći do dentalne fluoroze?
Kao što smo rekli, unošenje većih koncentracija fluorida (preko 1,5 mg po litri vode) u organizam u periodu razvoja zuba dovodi do određenih promena u strukturi zubne gleđi. U zavisnosti od doze, te promene se kreću od beličastih mrlja pa sve do defekata. Na teriroriji Srbije veće koncentracije fluorida u pijaćim vodama se sreću u Vranjskoj Banji, Aranđelovcu i oko Sombora.
Poslednjih decenija u razvijenim zemljama je registrovan određeni porast fluoroze kod dece, čak i u krajevima gde se ne vrši fluorizacija vode za piće. Zvanična tumačenja su kombinovani izvori fluorida poput gutanja zubne paste, i hrane i sokova pripremanih sa vodom koja sadrži višak fluorida. Zagađenja sredine se samo stidljivo spominju. Kod nas nema podataka o porastu fluroze, ali ni merodavnih studija.
Da li se mora voditi računa o nekoj potencijalnoj opasnosti prilikom upotrebe paste sa fluorom?
Kao i svaka materija u prirodi (voda, so, kiseonik) i fluoridi mogu da budu toksični u zavisnosti od unesene doze. Postoji mogućnost akutnog trovanja, pa ako bi malo dete pojelo celu tubu zubne paste ili popilo flašicu fluor vodice, moglo bi da se završi i smrtnim ishodom. Zbog toga je, kao i kod ostale kućne hemije i kozmetike neophodno da se sredstva za higijenu zuba drže van njihovog domašaja. Uoliko se tako nešto dogodi siguran antitoksin je mleko ili bilo koji drugi oblik kalcijuma, pošto on vezuje slobodni fluor u nerastvorljivo jedinjenje kalcijum fluorid.
Pored fluoroze, dugogodišnje unošenje većih količina fluorida (postoje vode za piće u svetu sa preko 4 mg po litru) mogu da izazovu ozbiljnije promene na kostima (krte kosti, floroza kistiju). Vode sa viškom fluorida treba da se defluorišu.
Ni jedno ispitivanje do sada nije uspelo da potvrdi da gutanje fluorida u dozama koje se nalaze u fluorisanoj vodi ili soli, a pogotovu u dozama zubne paste na četkici, koje se inače normalno ne gutaju (osim navedenog problema kod male dece), izaziva bilo kakve poremećaje zdravstvenog stanja. Nesumnjivo, deca u razvijenim zemljama koja od najranijih dana revnosno koriste zubne paste sa fluoridima, pored posedovanja daleko zdravijih zuba, generalno su zdravija od naše. Isto važi i za odraslu populaciju.
Fanatični internet "antifluoristi" često ne razmeju suštinu, pa ispadaju smešni. Brkaju fluorisanu vodu i zubne paste, gađaju se izrazima za fluoride poput "otrov za pacove" i "otrov iz nacističkih logora", zato što se u te svrhe koriste ili su koršćene supstance koja u sebi sadrže neka jedinjenja fluora. Jedan od poznatih bojnih otrova iz prvog svetskog rata je bio na bazi gasa hlora, pa bi po toj logici i kuhinjska so i hlorisana voda koju pijemo (i štiti nas od smrtonosnih infekcija), bila "zločinačka tvorevina".
Foto: pixabay.com
Da li postoji razlika između prirodnog fluora i sintetskih komponenti?
Poslednjih godina se pojavljuje velika marketinška podvala. Pošto su videli da priče o "sigurnim prirodnim pastama" sa kojekakvim drevnim receptima i egzotičnim biljkama, gubi na težini, jer njihova roba ne može da zaštiti zube od karijesa, uveli su spasonosno rešenje-prirodne fluoride.
Kao prirodni fluorid, pojedine kompanije, promovišu kalcijum-fluorid, jer se tobože on jedino nalazi u prirodi u vulkanskim stenama. Oni kažu da ako se stavi u zubnu pastu, pošto je manje rastvroljiv, manje se fluora oslobađa pa i ako se proguta to je "manja šteta". A svaka osoba sa minimum znanja iz hemije slatko se nasmeje na takve gluposti. Sasvim je svejedno koji se vrsta fluorida koristi, ako dokazano jedinjenje ne izaziva promene u organizmu. Uglavnom je povika na najzastupljeniju vrstu fluorida u zubnim pastama, natrijum-fluorid, ali je on samo jedan od oblika. Koriste se u savremenim pastama i organski fluoridi, kalijum fluorid i fluor-monofosfat, mada nauka nije dokazala do sada da bilo koji ima neku prednost. To su sve komponente koje, sa ostalim neophodnim sastojcima iz paste ne stvaraju nerastvorljiva jedinjenja, jer je i suština olobađanje fluora iz fluorida i njegovo dejstvo na površini gleđi. Prema tome spasonosni "prirodan fluor" je manje efikasan.
Šta mislite koji je razlog što se praktično vodi kampanja protiv fluora?
Kampanja protiv fluora ne treba da se shvate neozbiljno. Pojedina ankete ukazuju da čak i do 30 odsto osoba (trudnica, roditelja) ne želi da koristi fluor paste. A kada ih pitamo za razlog, većina ne ume da odgovori, osim da su tako pročitali na internetu. Pri tome sa ne odriču čaja, ribe i kunu se u himalajsku so.
U osnovi je neznanje i brkanje baba i žaba. Najveći problem kod fluorisanja vode za piće je "ugrožavanje ljudskih prava" i slobode izbora, jer takvu vodu moraju svi da piju. Fluorisanje kuhinjske soli pak ostavlja mogućnost opredeljenja, a na sistemu promocije zdravlja, i državnim subvencijama je da podstaknu izbor proizvoda sa rafova.
Endogeno unošenje fluorida (preko vode, soli, tabletica) apsolutno se ne može upoređivati sa zubnim pastama. Zanimljivo je da se u zubnim pastama, čak i takozvanim "prirodnim, bez fluora", nalazi niz sintetskih jedinjenja, možda mnogo problematičnijeg dejstva od fluorida, a o njima se uopšte i ne priča. Da ne govorimo o hrani i kozmetici, gde je unos pojedinih materija u organizam preko kože daleko opasniji. Ne spominje se ni hlorisanje vode za piće.
Činjenica je da se savremeni čovek ne može vratiti na "ishranu pećinskog pretka" i da su fluoridi dokazana, veoma efikasna i ekonomski za najširu populaciju prihvatljiva civilizacijska kompenzacija slobodnim šećerima. Postoje i neke druge metode i substance, ali su daleko skuplje i još uvek bez toliko jakih dokaza u prevenciji.
Alternativa fluoridima je zubni kvar sa svim svojim zdravstvenim posledicama i velikim troškovima lečenja.