PRIČA IZ RESTORANA: Kad se novinarka zaposli u kuhinji

 

Foto: pixabay.com

Pošten, težak i slabo plaćen posao

Zašto? Zato što mi se činilo da ću taj posao za taj novac najlakše raditi, naravno od onih koji su mi bili dostupni "za odmah". Nažalost, bila sam u takvoj finansijskoj situaciji. I drugi razlog bio je bio da kao "insajder" napišem ovu priču.

Odmah, na početku, moram da napišem da su firma, vlasnik, direktor i svi zaposleni, uz izuzetke, čista petica. Bila sam prezadovoljna njihovim tretmanom prema meni. Sam posao je druga priča, a ovo je, zapravo samo jedna neverovatna bajka iz kuhinje o onome "iza". Naročito za vreme vladavine "Korone". Ovaj restoran je jedan od stabilnijih u gradu i poslovao je pozitivno od samog početka pandemije.

Kada sam počela tamo da radim, obećala sam sebi da ću biti gotovo nema, ali saradljiva i da cu vredno raditi i biti dobar posmatrač. Ali ispostavilo se da sam bila i dobar slušalac.

FANTASTIČNA PRIČA ZA SUDOPEROM

Svoja zaduženja sam brzo naučila. Tri dana sam bila sa nekom od tri koleginice u smeni i ti dani probnog rada su mi, na moju molbu, korektno platili odmah. Potpisali smo ugovor na mesec dana i izašli mi u susret da skoro uvek radim u prvoj smeni. Korektno su me isplatili u vidu minimalca na račun i delom na ruke.

Firma obezbeđuje topli obrok, ali svakodnevno, tu i tamo, možeš da pojedeš još ponešto, picu koja je malo zagorela na primer, ili hranu koju je gost odbio "jer je naručio nešto drugo", uvek se nađe ponešto. Na tom radnom mestu ne možeš da budeš gladan. Ja sam bila.

Foto: pixabay.com

Zaposleni ne jedu dobro kao gosti

Tri puta sam dobila doručak, četiri puta kolač, ispod žita. Nisam tražila, ali nisam odbijala ponuđeno. Ja sam svoju obrok pirošku nosila kući i delila sa mužem i decom. Pila sam neskafu sa mlekom, hladnu, bez šećera, nemućenu. Uvek kada sam mogla. Da ne opterećujem barmene, jer je to najlakše napraviti. Jer to je njihova dobra volja. Prva kafa se pije oko pola 9 kad se završi deo posla. Kad su mi krpe, koje prokuvane, isperem i ocedim na ruke, u sudoperi, tada je vreme za pauzu. Kada je lepo vreme radnici iz smene kafu piju u bašti i vode, uglavnom, tipično muške razgovore, jer svi redom obožavaju sport, fudbal valjda, klade se, pričaju o kvotama i utakmicama. I redovno se šale jedni na račun drugih, opasno se poigravajući sa dobrim ukusom. Mada, nekako se zna kako se i sa kim šali, sa kim se ne šali, a ko je redovno na tapetu. Kao i svuda postoji ta nepisana, a golim okom, vidljiva hijerarhija. Ovde se položaj na poslu potvrđuje i dobija i samim karakterom. Koliko poštuješ druge i koliko šarmantno ali jako umeš da se "laktaš", toliko te poštuju i takav tretman za sebe dobijaš. Sve je brzo i sve ključa. Kuhinja je ring. Prisustvovala sam ponekad tim muškim kružocima, uglavnom posmatrajući, i bilo je momenata kada sam morala da se nasmejem. Dovoljno su duhoviti za nešto poput "Državnog posla". Odlično se uklapaju u ulogama kada se sprdaju na račun nekoga. Uvek sam gledala da budem smrtno ozbiljna u tim situacijama jer mi je bilo žao da se smejem na račun onoga sa kojim se sedmorica njih grubo šale. Ali bilo je situacija kada nisam mogla da zadržim smeh.

Foto: pixabay.com

Ilustracija

Zašto sam bila gladna? Nisam se osećala komforno da jedem u tako prljavoj kuhinji. Bez stolice. Na krilu. Ili stojeći. Bila sam okružena svakakvim divnim mirisima i ukusima, ali u stomaku je bio katanac. I to malo što sam pojela, pojela sam na silu, bez uživanja, ja koja obožavam da jedem. Hrana je bila posao. Hrana je bila djubre koga se treba otarasiti sa tanjira. Smršala sam 4 kg za mesec dana. Za sudoperom.

Gorgonzola, masline, dimljeni losos, stepenice, onakve kakvima sam oduvek zamisljala one iz "Trnove Ružice", jaja, crveni luk, salate, i sudovi. Puno sudova. Previše sudova koji su prošli kroz moje ruke. Neprijatno oštrih, vrućih, velikih, teških. To je ono sa čim sam se ja družila na poslu.

Prvo su mi otišli nokti. Onda su ruke počele da peku, bole i trnu. Dok sam radila nisu bolele, ali me je noću budio bol. Ja radim u kuhinji, i ja sam gladna, iscrpljena, neispavana i bolnih ruku. To je ubilo moj početni entuzijazam.

MUZIKA, VRATA OD TOALETA I KUVARI

Toalet za osobolje je ključna prostorija. Prvo zato što se nalazi na spratu, valja se popeti stepenicama. Drugo, zato što se vrata ne zatvaraju kako bi trebalo, a providna su. Iz toaleta se sve čuje, ako umeš malo da odvojiš uvo. Na metar si od kol centra a iznad kuhinje. Možeš naravno da zaključaš vrata ali se i dalje sve čuje.

Foto: pixabay.com

Kuvari su hiperinteligentni. Posebno glavni, mada mlađi glavni tvrdi da "ovde nikada neće biti glavnih kuvara". Neka mu bude. Sujetni su poput psihijatara. Od njih zavisi atmosfera svega. Od njihovog raspoloženja zavisilo je da li ćemo slušati muziku ili ćemo raditi u tišini. A muzika je bila melem i davali su je na kašičicu, drsko, preglasno i prekratko.

Kuvari rade u paru. Jedan "glavni" sa jednim, po broju radnih dana, mlađim. Kuvari su stalno u fazama dokazivanja svoje neophodnosti. I ne vole konobare. Šale se, ali se i ogovaraju. Oprezno i diskretno. Svakodnevno, besne, psuju, doživljavaju nervne slomove, grme jedni na druge, greše, briljiraju, sve postižu, plešu kuhinjom, nose, mese, prenose, kuvaju, peku, pevaju, viču, prave karamel i bešamel, bacaju, smeju se. Kuhinja je košnica i kuhinja je pozornica. Ja sam toliko ćutala i ne reagovala na sve da su verovatno povremeno i zaboravljali i da postojim. Ali ih uglavnom nije bilo briga.

BARMEN KOJI ME NIJE VOLEO

Za drugu kafu bila sam u milosti barmena. Da li je u gužvi ili ga boli noga ili šta već...od toga je zavisilo da li ću dobiti kafu. Naravno pre svega od toga kako mi se posreći. Bio je jedan barmen sa očima povređenog laneta, smejao se izveštačeno i preglasno. On bi na moju molbu da mi smućka nes kafu, uvek reagovao takvim izrazom lica kao da sam mu upravo tražila bubreg. Da li je samo mene antipatisao, mada je delovao malo kao prikriveni mizogin, neću saznati, tek mlađi glavni mu je bio idol. Sa njim je bio u posebnoj konekciji. Toliko mi se smučilo da ga molim za kafu a pre toga gutam knedle, da sam poslednjih par dana, u sred restorana počela da pijem instant kafu iz kesica. Melem za oči je bilo ne ugledati ga na početku smene.

Foto: pixabay.com

Sa druge strane, kako je on mogao znati da ja ništa ne jedem, i da su mi te kafe sa mlekom bile "hrana".

ZABORAVLJENA KECELJA

Organizacija je na solidnom nivou, ali je posla nekada bilo toliko mnogo, da su ručni zglobovi počeli da mi puckaju. Porazno je to što slobodne dane na mesečnom nivou većiina zaposlenih broji na prste jedne ruke. Ja sam radila poslednjih 12 dana bez slobodnog dana. Poslednjeg sam, uprkos ogromnoj gužvi, brojala minute. Samo sam želela da odem odande.

Pre nedelju dana zaboravila sam kecelju. I zamolim menadžera da mi da neku drugu. On mi jedva nađe neku mušku, veliku, progorenu cigaretom, bez trake oko vrata. Ja sam je zalepila krep trakom oko dekoltea i to me je bockalo ceo dan.

Inače sam prvih dana imala utopijsku ideju da ću na poslu moći da se oblačim kao što se inače oblačim u svojoj kuhinji. U to ime kupila sam i "keceljicu boje lila" a i mama mi je sašila dve. Ali pričom o unuformama i mrežicama za kosu moja namera je osujećena. Odbijam da budem uniformisana. Morala sam da se razlikujem. Sa tom idejom otišao je još jedan deo mog početnog entuzijazma.

DOSTAVLJAČI I DVE SIMPATIČNE KONOBARICE

Osim dve lepe i vaspitane dugokose devojke koje studiraju, i dve devojke u kol centru od kojih se jedna ne snalazi najbolje u gore pomenutoj hijerarhiji, ili prosto rečeno ne nailazi na simpatije u kuhinji, i devojaka za sudovima, svi ostali su muškarci. Znači nas tri u smeni na njih bar 15. Ili si ortak, ili si nedodirljiva pa ti izmisle mane, ili si škart. Osim mene. Ja sam bila nevidljiva.

Plivati kroz muški svet nije lako, ali je zabavno. Sve je nekako grubo, brzo, glasno i naglo.
Dostavljači su van konkurencije. Oni su posebna, viša vrsta. Sede u klimatizovanom kol centru, dok je klima u kuhinji baba klima na izdisaju, lično. Sva sreća što je meni, za mesec dana provedenih u kuhinji, prirodna klima bila naklonjena. Dostavljači su zategnuti, šire se, doručkuju jaja, silaze u kuhinje po porudžbine i razvoze ih po gradu. Pijedini imaju i kacige. Prema meni su svi bili vaspitani.

Foto: ST/V. LUKIĆ

Restoran ima prelepu baštu u kamenu i drvetu, prepunu biljaka i svoju ličnu mačku koja ujutro drema u garderobi. Odlične piroške. Duhovito osoblje. Sjajan trileće. Toliko od mene.

TEŽAK POSAO ZA MALE PARE

Posao pomoćne radnice u kuhinji je težak posao. Nisam razmažena, ali kad kuhinja i picerija imaju posla, pomoćna radnica gine od sudova. Mašina je super ali mnogo toga mora da se opere ručno, i to se jako teško postiže.

Trebalo mi je vremena da se oporavim.

210 dinara po satu je malo za ono što osoba za sudoperom radi. Malo je za trčanje do podruma i nazad. Za struganje po plehovima i grebanje po tuđim tanjirima.

Foto: pixabay.com

Kuhinja je centar. Privatni i lični život je u drugom planu. Svoju kuhinju nisam stizala da sredim, u pola 9 uveče sam spavala mrtvim snom, nisam imala energije ni za šta osim za posao. U kuhinji. Sanjala sam kuhinju. Rendanje dimljenog sira, seckanje luka i paprike, pranje milion salata i kilograma čeri paradajza. Paketi, kese, plehovi, kutije, kutuje, kutije. Iznova i iznova svakoga dana. I đubre svuda okolo. Kuhinja se nikada ne čisti onako kako bi trebalo. Sve se to samo zamaže da tako dočeka sledeće jutro. Kuhinja je bujica. Svako pliva onako i na čemu ume kroz nju. Razmislite o tome kada sledeći put odlučite da doručkujete ili ručate u nekom restoranu u centru Beograda.