MOJ JOCA JE POBEGAO SA ČASA, NIKAD SREĆNIJA NISAM BILA! Deca beogradske škole svima pokazala šta znači biti čovek

Foto: Republika

Ilustracija

Danas je 24. februar, i danas se obeležava Međunarodni dan borbe protiv vršnjačkog nasilja. U to ime sa vama ću podeliti jednu priču o vršnjačkoj solidarnosti, toleranciji i razumevanju, jer upravo to je ono na šta ovaj dan želi da ukaže.

Bilo je to pre nekoliko godina kada sam bila odeljenjski starešina jednog, po mnogo čemu, neobičnog odeljenja. Bio je to skup individualaca sa veoma izraženim osećajem za pravdu. Vrlo jasno i glasno umeli su da kažu šta žele, a šta ne, šta osećaju, a šta misle. I nisu se plašili da to urade. Ovo je samo ukratko, biće o njima još reči na ovom blogu jer obeležili su moj rad u školi a i život, bogami. Videćete i zašto.

Tog dana posle jednog od časova ušla sam u zbornicu. Tu me je sačekala koleginica koja mi je rekla da su moji đaci pobegli sa njenog časa. Mislim da je biologija bila u pitanju. Planirala je da im da kontrolni, oni su je zamolili da odloži, ona je rekla da ne može (ili da će videti, ne sećam se tačno) i oni su odlučili da pronađu drugo rešenje. To je ono čuveno rešenje koje su koristili i oni i mnogi pre njih (i mi kad smo išli u školu), a verujem da će ga koristiti i mnoge buduće generacije. Pobegli su sa časa. A kaže koleginica "poveli su i Jocu".

E sad, šta je tu sporno i ko je Joca?

Joca je dečak sa autizmom (sada je već mladić) koji je išao u ovo moje čudesno odeljenje. Kada mi je koleginica ovo saopštila, malo sam se stresla i svašta mi je prošlo kroz glavu. Bili su tek šesti razred i zabrinula sam se kuda su otišli, šta su radili, kako je Joca reagovao. Znate, njegove reakcije umele su da budu drugačije od onih na koje smo navikli, posebno kada dođe do promene u njegovoj rutini. A bežanje sa časa bilo je upravo to, promena koju on nije očekivao.

Dok sam išla od zbornice do učionice, pripremala sam u glavi šta bih mogla da im kažem. Međutim, ova situacija je malo iskakala iz okvira uobičajenih školskih prekršaja, pa i nisam mogla baš da se pripremim.

Ulazim ja u učionicu, a oni sede i smeškaju se. Sećam se njihovih lica kao da sam juče održala taj čas. Nakon vrlo kratke dramske pauze, preduhitrili su moje pitanje šta se desilo i rekli mi: "Razredna, moramo nešto da Vam kažemo. Mi smo pobegli sa časa".

Ja: "Zašto ste to uradili?"
Oni: "Pa nastavnica je htela da nam da kontrolni, a mi nismo učili".

I vidite sad, to je ona specifičnost o kojoj sam pričala na početku. Oni su potpuno iskreno rekli šta se desilo. Nije bilo uvijanja, laganja. Nije bilo onih koji su krivili druge i opravdavali time da ih je neko naterao da pobegnu sa časa. Jedinstveno su svi do jednog stali iza toga da su otišli jer nisu naučili.

Ja: "Zar niste mogli da pronađete neko drugo rešenje?"
Oni: "Nastavnica je rekla da će možda odložiti, ali to nije bilo sigurno. I mi smo razmišljali, znamo da to nije u redu, ali lakše nam je da dobijemo po jedan neopravdani nego da popravimo posle tolike jedinice koje bismo sigurno dobili. Mnogi od nas nemaju nijedan neopravdani, a i ovi drugi imaju samo po jedan, dva".

Nije li ovo vrhunac iskrenosti? Nije li to krajnji izraz slobode? Da bez uvijanja, od reči do reči, kažeš ono što misliš i da si skroz u redu sa tim…

Foto: pixabay.com

Ilustracija

Nisam ih grdila. Rekla sam im da su u pravu, da to što su uradili nije u redu i da nosi određene posledice. Dobili su neopravdani, ali dobili su od mene i jedno kao kuća veliko hvala što mi veruju i što se do te mere osećaju slobodnim da se izraze onako kako misle i osećaju.

A onda je usledio vrhunac vrhunca kada sam ih upitala zašto su poveli Jocu. Oni su bili vrlo iznenađeni tim pitanjem jer njima nije bilo jasno zašto ga ne bi poveli. Za njih je najveći problem bilo bežanje. Samo su mi ležerno odgovorili:
"Pa, razredna, nismo mogli da ga ostavimo. Zašto bismo to uradili?"

Nikada nisam plakala pred učenicima. Nisam ni tada, ali evo, ne znam kako sam se suzdržala. Bili su tek šesti razred, a bili su tako veliki ljudi. Pokazali su solidarnost, toleranciju, razumevanje, nepostojanje ni trunke diskriminacije. Sve ono na šta bi mnogi odrasli trebalo da im pozavide. On je bio njihov drug koji ponekad malo viče, ili neće odmah da odgovori kad ga nešto pitaš. Onaj koji uči na drugačiji način, ali to je sve. To su za njih bile razlike koje nisu bile ništa veće nego sve ostale razlike koje postoje među njima kao pojedincima.

Kada sam javila Jocinoj mami da je on pobegao sa časa, ona je prvo bila u blagom šoku. U stvari iznenadila se, zaćutala za trenutak, a onda je počela da se smeje: "Moj Joca pobegao sa časa!". Koja je to radost bila, jer to je bio trenutak kad je njen sin konačno bio isti kao i drugi.

Što on u suštini i jeste: isti kao i svi ostali, a opet različit i poseban koliko je i svako od nas jedinstven i neponovljiv kao ljudsko biće.

Piše: Tijana Marić

Preuzeto sa: https://www.tijanamaric.rs/