"KADA JE TEŠKO, POZOVI ALENA": Fudbalski globtroter okreće novu stranicu prebogate karijere!

Foto: Republika

"KADA JE TEŠKO, POZOVI ALENA": Fudbalski globtroter okreće novu stranicu prebogate karijere!

Njegovu igračku karijeru obeležila je činjenica da je promenio veliki broj klubova, a podatak da ih je promenio čak 42, izvesno je svrstava ga i u Ginisovu knjigu rekorda. Nakon profesionalne karijere posvetio se trenerskom pozivu, a danas Alen Tupajić nakon boravka i rada u bugarskom Liteksu, nalazi se na prekretnici karijere i trenutno vaga neke nove ponude i destinacije na fudbalskoj mapi sveta.

Međutim, priču o fudbalskom globtroteru moramo krenuti od samog početka:

- Te 1984. godine prvi put sam se našao na fudbalskom treningu voljenog kluba Crvene zvezde. Nikada neću zaboraviti taj događaj. Baba me je autobusom broj 50 dovela do Marakane, pokazala mi je put do Topčiderskog brda i ubuduće sam sam išao na treninge - započeo je Tupajić svoju životnu priču i nastavio:

- Prelepe godine sam proveo na Marakani, a u sećanju će mi dok god sam živ ostati revanš utakmica polufinala tadašnjeg KEŠ-a. Bio sam saklupljač lopti na utakmici protiv minhenskog Bajerna i našao sam se upravo pored Ljupka Petrovića u trenutku kada je počelo slavlje koje je verovatno neponovljivo. Zvezda je izborila plasman u veliko finale, a ja sam se prvi put sreo sa Ljupkom sa kojim će me kasnije fudbalska sudbina spojiti.

Priliku u crveno-belom dresu ipak nije dobio:

- Teško je bilo dobiti priliku u ekipi koja je bila evropski i svetski šampion i koju su činili fudbalski vanzemaljci. Zato sam sa 17, 18 godina uzeo papire i "krenuo u svet".

Igračka karijera je bila turbulentna. Podatak da je nosio opremu čak 42 kluba, mogao bi da ga svrsta i među Ginisove rekordere:

- Mogao bih reći da je sudbina bila takva. Međutim, nisam bio od onih igrača koji su stalno dolazili i odlazili i samo menjali klubove. Jesam igrao u 42 kluba, ali sam u 41. bio standardan prvotimac, a u šest klubova sam nosio i kapitensku traku. Jedino gde nisam imao status standardnog člana startne postave bilo je u pirotskom Radničkom kod trenera Mileta Tomića, ali je to bio period kada sam se vratio iz vojske, tako da je razumljivo da sam imao takav status.

Alen Tupajić je posebno želeo da istakne jednu činjnicu svoje karijere:

- Dešavalo mi se da me pozovu u klub na polusezoni, kako bih pomogao da ekipa izbori opstanak. U tome bi smo uspeli, ali bi u tom momentu stigla informacija da novca nema i da klub ne može da zadrži prvotimce. Šta mi je u tom slučaju preostajalo, nego da sebi potražim novu sredinu. POGLEDAJ GALERIJU

 

U bogatoj karijeri je teško i prisetiti se svih ekipa čiji j dres nosio, ali je bilo zanimljivo čuti koji je to najsvetliji trenutak igračke karijere:

- Tokom igračke karijere nastupao sam za klubove iz Makedonije, Rumunije, Slovenije, Bosne i Hercegovine, ali svakako ne mogu da ne pomenem period proveden u makedonskoj Slogi Jugomagnat. U ekipu sam stigao na poziv trenera Zlatka Krmpotića i 1998. godine smo načinili do tada jedan od najvećih klupskih uspeha. Plasirali smo se u finale Kupa Makedonije gde smo igrali sa Vardarom. Na tadašnjem Gradskom stadionu u Skoplju bilo je 25.000 ljudi, a tribine su bile podeljene na plavo-bele i crveno-crne boje. Moram napomenuti da se uakmica igrala na stadionu pre njegovog renoviranja - istakao je Alen i dodao:

- Meč smo izgubili rezultatom 2:0, a mene je zadesio veliki peh pred sam kraj. Naime, doživeo sam prelom kosti noge.

Trenerski poziv je bio prirodni nastavak fudbalskog puta:

- Još dok sam igrao, znao sam da ću se jednog dana baviti trenerskim pozivom. Međutim, stojim pri stavu da mladi trener mora krenuti od početka. Neophodno je proći sve starosne kategorije, sticati iskustvo i tek onda sesti na klupu u seniorskom fudbalu. Prošao sam kompletnu treenrsku školu. Posedujem "C", "B" i "A" trenersku licencu za koje sa m se školovao u Srbiji, a nastavu za PRO licencu sam pohađao u Edukativnom centru za trenere u Crnoj Gori. Polaganje za najvišu licencu sam imao u Pirotu i to je bilo prvi put da se u tom gradu polaže. Moram istaći da mi je Ljupko Petrović bio član komisije i da sam i teorijski i pokazni deo ispita položio sa najvišom ocenom.

Prva treenrska destinacija bio je beogradski Trudbenik:

- U Trudbenik sam stigao na poziv predsednika Beriše. Klub u tom momentu nije imao seniorski pogon, ali smo ozbiljno krenuli sa radom u mlađim kategorijama. Za tri godine u kojima sam pokrivao sve moguće položaje i obavljao sve zadatke, napravili smo tri selekcije sa 120 dečaka.

Usledio je i prvi trenerski angažman u inostranstvu:

- Po prvi put kao trener u inostranstvo odlazim 2016. godine u Japan. Bio sam zadužen za vođenje kluba do 18 godina koji se takmičio u nezvaničnom prvenstvu za srednje škole i akademije. Tu sam se zadržao šest meseci gde sam uspeo da osvojim prvenstvu sa akademijom Tokio Seitoku.

Nakon Japana stigao je poziv koji se nije mogao odbiti:

- Čuveni Ljupko Petrović me je tada pozvao da mu budem pomoćnik u Vijetnamu. Sa klubom Thanhua osvajamo vicešampionsku titulu što je tada bilo istorijsko ostvarenje i naredne godine smo bili učesnici azijske Lige šampiona. Ono što posebno moram istaći, jeste činjenica da je Ljupko Petrović moj fudbalski otac. Bez njegove pomoći verovatno nikada ništa ne bih ostvario u trenerskom pozivu i dok god sam živ tom čoveku se ne mogu odužiti za sve što je učinio za mene. POGLEDAJ GALERIJU

 

Nakon egzetočne destinacije, sledi povratak u Srbiju:

- Sa dosta uspeha sam radio u Zvezdari, komgrapu, BSK Borči. Neretko sam uspevao da ekipe sačuvam od ispadanja, tako da se u beogradskom fudbalu provukla i krilatica "Kada je teško, pozovi Alena".

Priča dalje ide svojim tokom:

- Na poziv Zorana Milinkovića, 2020. godine zajedno preuzimamo lazarevačku Kolubaru koja se tada prvi put nalazila pri vrhu Prve lige Srbije, a zatim odlazimo u Kuvajt gde smo Al-Džahru uveli u elitni rang. Kratko smo kasnije bili u banjalučkom Borcu, usledio je kragujevački Radnički 1923 , Napredak iz Kruševca sa kojim smo stigli i do plej-ofa Superlige, da bih nakon toga samostalno preuzeo valjevsku Budućnost.

Ponovo se put ukrstio sa Ljupkom Petrovićem:

- Tačno tako. Početkom 2023. godine stižem u bugarski Liteks iz Loveča, ekipu koju sam u oktibru prethodne godine i samostalno preuzeo. Zaista me divne uspomene vezuju za ovajklub. Imao sam u ekipi po tri Srbina i Nigerijca, ali smo napravili porodičnu atmosferu u kojoj smo zajedno i tugovali, ali se i radovali i moram istaći da je zaista bilo emotivno kada sam nedavno napuštao Loveč.

 

 

Šta dalje sledi? Možemo li Alena Tupajića videti i u domaćem elitnom takmičenju:

- Lično ne verujm da ću preuzeti neki naš klub, ali nikada ne reci nikada. Lično me privlači Azija. Posebno Vijetnam, Indonezija, Tajland,... Mada ne bih odbio i neku selektorsku poziciju

Kada smo se već dotakli selektorskog mesta, na pragu smo Evropskog prvenstva. Dokle mogu "orlovi" i ko su potencijalni favoriti za osvajanje trofeja:

- Što se tiče naše reprezentacije, imamo iskusan tim i selektora. Teško je u ovom momentu proceniti dokle bi mogli da dogurama, ali se nadam da će ekipa odigrati onako kako ume. Da će dati sve od sebe i siguran sam da u tom slučaju rezultat neće izostati. Prvo da se plasiramo u drugi krug, a nakon toga će sve biti znatno lakše. Kada je reč o favoritima, sigurno neću reći ništa novo. Po meni su to Engleska, Francuska i Italija i verujem da među njima treba tražiti novog šampiona Evrope - zaključio je posetu našem portalu Alen Tupajić.

Pred Alenom su neke nove stranice trenerske karijere, a na rastanku je ostao dogovor da se ponovo vidimo kada bude poznata neka nova destinacija u karijeri ovog, sa pravom nazvanog, fudbalskog globtrotera.

 

BONUS VIDEO: