JOVIĆ PROVEO KROZ CEO ŽIVOT: Sestra koja je pobedila leukemiju, majci koja se brinula da više voli Zvezdu i od nje, ujaku iz Rusije, Mitrovićevoj rečenici

Foto: Tanjug/AP

Luka Jović

Luka Jović je rešio da bude potpuno iskren u razgovoru za "Plejers tribjun". Otvorio je dušu, a njegova ispovest čita se u jednom dahu.

- Nekad mi se čini da sam rođen s tim. Svako u svom životu ima neke talente, a mislim da je moj da postižem golove.

- Ne znam kako sam postao napadač, ali dokle god mi sećanje seže, bio sam opsednut postizanjem golova. Kada sam bio dečak, imao sam VHS kasete sa svim golovima sa Svetskih prvenstava od prvog do onog 2006. godine. Bio sam oduševljen igrama Rožea Mile za Kamerun na Mundijalu 1990. godine i naravno Ronaldom – originalnim Ronaldom. Bio sam opčinjen načinom kako je prolazio golmane. Sećam se kako je bio brz, kao da izvodi neki mađioničarski trik i pokušavao sam kod kuće da to uvežbam. Ronaldo je igrao fudbal sa takvom lakoćom, kao da igra sa 30 odsto mogućnosti i to mi se činilo neverovatnim. Njegov stil i samopouzdanje su me baš opčinili.

Foto: Tanjug/AP

Luka Jović

- Pretpostavljam da su moji treneri videli taj instinkt u meni, jer su me stavljali u špic od mojih prvih fudbalskih koraka. Otac me je upisao u klub Omladinac iz Loznice i sećam se da je sve bilo plavo. Ograda oko terena je bila plava, mali hotel pored stadiona je bio plav. Smejali biste se da me vidite na fotografiji sa prvog treninga. Sve je bilo tako malo, ali bio je to moj prvi izlazak na pravi fudbalski teren. Svaki fudbaler pamti taj osećaj, iako je to još dečačko doba.

- Kada sam bio mali, mislio sam da je svaki stadion na svetu obojen u plavo. Tek kada su me snimili skauti iz Crvene zvezde, shvatio sam da postoje i druge boje u fudbalu. Imao sam osam godina i nisam imao pojma na koja će me sve mesta fudbal odvesti.

- Odrastao sam u mestu zvanom Batar. Ne očekujem da ste čuli za njega, ne brinite. To je veoma malo mesto, sa samo 105 kuća u celom selu. Ali, ono je za mene nešto posebno. Jedan čovek iz Batara je rekao: "Selo moje lepše od Pariza". I ja ga isto tako vidim. Skoro svi stanovnici tamo se bave poljoprivredom i ako ih pitate u šta veruju, reći će vam: u naporan rad i velike snove. Svi u Bataru daju sve od sebe da zarade i uštede novac da bi pomogli svojoj deci da odu na fakultet ili da se presele u veći grad i nađu posao.

- Isto važi za mene. Moji roditelji su radili naporno da bi mi pomogli da pronađem svoj životni put. Dok sam rastao, moj otac je držao supermarket. Ali, ako ne bi imao dobru godinu, uzimao bi kredit iz banke da bi mogao da me vodi svakog dana na treninge. Moj ujak je radio u Rusiji, ali kada bi čuo da imamo finansijke probleme, kupovao bi kopačke i trenerke i slao nam novac koji nam je bio potreban. Srpske porodice su specifične po tome, rekao bih. Veoma, veoma su bliske. Tako mora da bude.

Foto: Tanjug/AP

Luka Jović

- Ne govorim mnogo o tome, ali kada sam imao devet ili deset godina, moja sestra se ozbiljno razbolela. Bili su to trenuci koji su nas obeležili zauvek. Doktori su utvrdili da ima leukemiju i bila je u bolnici dug period. Mama je morala da prestane da vodi supermarket da bi je čuvala. Celu godinu naša porodica je bila razdvojena. Živeo sam sa ocem i dedom, išao na treninge Crvene zvezde u Beograd, dok je mama ostajala sa sestrom.

- Bio je to veoma težak period. Ono čega se najviše sećam je osećaj kada sam dolazio iz Beograda u Batar posle utakmica. Jednog dana, dok me vozio kući, otac je stao i pokupio ujaka i rođaka. Nisam u prvom momentu shvatao o čemu se radi, ali onda sam shvatio da ćemo imati veliko slavlje. Kada smo došli kući, sestra je imala na glavi šešir od papira, kao da joj je rođendan. Rekli su joj da je izlečena. Bio je to neverovatan osećaj, saznanje da će biti dobro, jer smo svi bili veoma uplašeni dug period.

- Kada je sestra pobedila bolest, to mi je raspalilo želju da uspem. Želeo sam da budem pobednik kao ona. Moja želja je bila kao svakog deteta u Bataru – da igram za Zvezdu i da postignem gol na derbiju protiv Partizana. Za ljude koji nisu iz Srbije, pa možda ne razumeju: Zvezda je drugačija na način koji ne mogu da objasnim. Možda ste čuli za klub zbog čuvenog tunela? Kada igrači dođu u Zvezdu kažu da izgleda kao da je ukleto mesto. Grafiti su svuda po zidovima, veoma je mračno. Neki momci se i uplaše od toga. Ali, za mene je sve to bilo potpuno normalno. Išao sam kroz tunel kada sam imao osam-devet godina, kada su puštali mlade igrače da budu kao maskote. Kada čujete tu atmosferu na stadionu, ne možete da verujete.

- U Crvenoj zvezdi sve je u pobeđivanju. Ako ne pobedite, to je neuspeh. Ima jedna priča od pre nekoliko godina, kada se tim mučio, imao finansijske probleme. Neki igrači su napisali pismo navijačima i medijima i rekli nešto poput "Vidite, teško nam je, klub nema novac ni za šampione za tuširanje". Sledećeg dana neki navijači su obili automobile igračima i ubacili im šampione na sedišta.

Foto: Uefa.com

Luka Jović

- Razumete sada šta hoću da kažem? To je više od kluba. Ali, odrastanje u takvom okruženju daje vam više samopouzdanja, pa se ničeg kasnije ne plašite.

- Kada sam imao 16 godina debitovao sam za prvi tim protiv Vojvodine. I evo priče za vas... Bio sam u hotelu u Novom Sadu noć pre utakmice i morate da razumete da dok sam bio u mladom timu nije bilo karantina pre utakmice. Sedeo sam u hotelu sa cimerom i bili smo veoma gladni, pa smo izašli u supermarket da uzmemo nešto od hrane. Vratili smo se i videli naše trenere kako sede u baru, piju piće. Bili su šokirani kada su nas ugledali. Nisam razumeli zbog čega.

Trener je rekao: "Znate li koje je doba"?

Pogledali smo na sat, bilo je 23.30.

Počeo je da urla na nas: "Trebalo je u 23.00 da budete u krevetima"!

- Stvarno nisam imao pojma. Imao sam 16 godina. Bio je besan te večeri, ali mogu da vam kažem da kada sam sutradan zakoračio na teren, bio sam potpuno siguran u sebe. Za mene, postizanje golova je instinkt. Mislim da mi je to najbolji kvalitet. Bez obzira šta se dešava, ako mi kažete da mi je zadatak da ubacim loptu u mrežu, biću potpuno fokusiran na to.

- Izašao sam na teren tog dana i postigao gol. Sećam se da sam gledao u naše navijače kako se raduju i bio je to najneverovatniji osećaj. Crvena zvezda je kao velika navijačka porodica. Oduvek sam želeo da igram za njih, pa čak i kada sam mogao da pređem u neke veće klubove, stvarno nisam želeo da odem. U stvari, ovo je istina – kada me je Benfika tražila 2016. godine, rekao sam majci da ne želim da idem. Sećam se njenih reči. Rekla mi je: "Dušo, znamo koliko voliš Crvenu zvezdu, više nego nas, ali moraš prvo sebe da gledaš". Mislim da to sve govori o Crvenoj zvezdi. Moja mama se brinula da klub volim više i od nje.

- Na kraju, odlučio sam da pređem u Benfiku da bih napredovao u karijeri. Ali, mislim da se desilo prerano. Meni je moja porodica sve i nisam bio spreman da se odvojim od njih. Kada imate 18 godina i odete 3.000 kilometara daleko, na mesto gde ne znate jezik, tu više nije reč samo o fudbalu. Vaš život više nije jednostavan. Kada sam prvi put došao u Lisabon, mislio sam stalno na svoj dom i počinjao bih da plačem bez posebnog razloga. Bilo je to veoma teško doba u mojoj karijeri. Osećao sam se usamljeno. Na sreću, sve se promenilo kada sam prešao u Ajntraht Frankfurt.

Foto: Starsport

Luka Jović u dresu Zvezde

- Zauvek ću voleti i ceniti Ajntraht, jer to nije klub u kojem se sve svodi na novac i skupe igrače. Umesto toga, ključ je u hemiji i neverovatnom osećaju zajedništva sa navijačima. Počeo sam ponovo da uživam u fudbalu kada sam se preselio tamo. Kada smo osvojili Kup Nemačke 2018. godine cela atmosfera na stadionu i u gradu je bila "naelektrisana". Osećao sam se kao u Crvenoj zvezdi. Stekao sam mnogo prijatelja u Frankfurtu uz koje ću ostati zauvek.

- Moja jedina žal je vezana za polufinale Lige Evrope protiv Čelsija. Bio je to jedini put u karijeri kada sam plakao od tuge, jer nije bilo pravedno da izgubimo na penale. To mi se desilo kada smo izlazili s terena i kada sam video navijače Ajntrahta kako pevaju klupsku himnu sa suzama u očima, iako smo izgubili. Bilo je to novo iskustvo za mene, da igrate za navijače koji vas podržavaju čak i kada gubite. To je retkost u fudbalskom svetu i zbog toga mi je žao što sam napustio Frankurt, jer mi je taj klub promenio karijeru.

- Zbog prelaska u Nemačku, zbog toga što sam igrao na visokom nivou, dobio sam šansu da predstavljam moju zemlju na Mundijalu 2018. godine, što je osećaj koji ne može da se objasni. Sećam se pre meča sa Brazilom, zagrevao sam se sa Markom Grujićem iz Herte i bukvalno smo se osećali kao da ćemo da eksplodiramo. Kada smo se vratili u svlačionicu, bili smo gola voda. Tokom meča ne možete čak ništa da osetite. Totalno ste zaleđeni. Tek posle te utakmice sam mogao da vidim celu sliku - šta sam uradio i šta sam postigao. Za mene, kao klinca koji je odrastao u malom selu u Srbiji, koji je oduvek gledao video kasete sa Ronaldom, ti momenti na meču sa Brazilom su nešto posebno.

- Sve se desilo vrlo brzo za mene. Pre nekoliko godina sam sanjao da igram za Crvenu zvezdu. Da igram u polufinalu Lige Evrope, na Svetskom prvenstvu i sada da pređem u Real Madrid – to je neverovatno. Ali, najvažnija osobina za napadača je samopouzdanje. Nikada nisam sumnjao u svoje kvalitete. Osećam se kao da sam rođen s tim i nikada nisam sumnjao.

Foto: Starsport

Luka Jović u dresu Srbije

- Zabavna stvar: poslednji put kada sam igrao za reprezentaciju, jedan od mojih saigrača, Stefan Mitrović, rekao mi je: "Čoveče, šta bih sve mogao da postignem da imam to tvoje samopouzdanje".

Ali, za mene to ima smisla. Kako možete da budete napadač ako nema tu sigurnost u sebe? Za ovu poziciju, najvažnija stvar nije početak, nego završnica.

Tako je kod mene. Na početku, rođen sam u malom selu u Srbiji sa 105 kuća, za koje verovatno nikada niste čuli. Kako će se ova priča nastaviti? Šta ću postići? Kako će se završiti? Ne znam, ali imam veoma velike snove.

Vrlo sam uzbuđen što sam došao u Real Madrid i još jednom, želim da se zahvalim klubu i navijačima Ajntrahta iz Frankfurta što su učinili da se tamo osećam kao kod kuće u poslednje dve godine.

Danke - napisao je Jović.