BOBA ŽIVOJINOVIĆ SVE ŠOKIRAO: Umeo sam da pojedem pola jagnjeta i izađem na teren

Foto: youtube.com/ InfoM TV

Boba otvorio dušu

Živojinović je tokom 11 godina karijere osvojio dve titule u singlu, stigao do dva polufinala na Gren slemovima i 19. mesta na ATP listi, ali je ostao prepoznatljiv po mnogo čemu.

Jedan od upečatljivih trenutaka u Bobinoj karijeri sigurno je bio egzibicioni meč sa Borisom Bekerom pred punom ‘Marakanom’, što je pre tačno 30 godina bila velika atrakcija za čitavu Srbiju. 

 - Trideset godina, vau. To je stvarno jedan ozbiljan vremenski period...pa, to je jedan od mečeva koji će mi ostati u trajnom sećanju. Pre svega, bilo prvi put da je na ovim prostorima organizovana takva egzibicija. Bilo mi je zadovoljstvo da ugostim Borisa Bekera koji je bio moj dugogodišnji dubl partner. U stvari, mi smo teniske karijere započeli nekoliko godina ranije kada Boris Beker nije bio ‘taj’ Boris Beker, a ja nisam bio u samom vrhu tenisa. Naše prijateljstvo datira iz tih dana, dok smo igrali kvalifikacije po raznim turnirima, i ostali smo partneri u dublu i prijatelji. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da ga ugostim i napravim tako veliki spektakl. To je sve inače bila moja ideja. Želja mi je bila da naša publika vidi jednu tako veliku zvezdu kao što je Beker. Imali smo mi Dejvis kup, okej, ali sam hteo da dalje afirmišemo tenis - počeo je Živojinović priču za "Vice" u emisiji koja je emitovana na TV O2 i potom obrazložio kako su tekle pripreme. 

Živojinović je postao prepoznatljiv i po mečevima u Dejvis kupu – nikada nije izgubio u prestonici Srbije 

 - Mogu da kažem da nikad nisam poražen u nekom meču u Beogradu. Čak i taj egzibicioni sa Bekerom sam dobio, i to je eto neki moj uspeh. Ponosan sam na to. Dejvis Kup, sve do 1984. i ulaska u svetsku grupu igrali smo, takoreći, rekreativno. To je bilo po principu ‘hajde da se nađemo i igramo malo’. Nismo imali uniforme, ni odela, nije bilo zvaničnih večera, nije bilo ni sponzora. Ali kad smo ušli u svetsku grupu, to je postala jedna sasvim druga priča. Skrenuta je pažnja javnosti, počeli su da dolaze navijači, Recimo, Monika Seleš je kao devojčica dolazila na mečeve iz Novog Sada. Pre mene, Dejvis Kup reprezentaciju činili su pre svih Željko Franulović i Nikola Pilić, i kada su se njih dvojica povukli nastala je rupa. Ta rupa je nažalost trajala malo duže, a onda su došli novi igrači – Goran Prpić, Goran Ivanišević... Evo, da spomenem da mi je Ivanišević skupljao loptice protiv Australije u Splitu 1985, kada sam dobio Pata Keša. Iste godine, mi igramo u Beogradu, u Pioniru, za opstanak u svetskoj grupi protiv Francuske. Za Francusku, kao što ste rekli, igraju Janik Noa i Anri Lekont, obojica top 10 igrači, i pritom su bili još i odlični u dublu. To je bilo nešto fascinantno, da ja koji sam tada 80. na ATP listi, i Prpić koji je bio dvesta i neki na svetu, dobijemo jednu od najjačih ekipa u istoriji Dejvis kupa sa 4-1.

Jedan od naših najboljih tenisera je pokušao da objasni koliko je tišina važna. 

 - Zašto se ne navija kad igraju šah, na primer? - upitao je Boba. 

Mislite li da je teniseru teže nego košarkašu prilikom slobodnog bacanja? – usledilo je kontrapitanje. 

 - Mislim da jeste. U tenisu je svaki udarac slobodno bacanje, a ti nekad u toku jednog poena imaš i po petnaest, dvadeset udaraca. Tenis je jedan veoma kompleksan sport, mnogo kompleksniji nego što ljudi misle. Ima tu svega, nije samo fizička priprema već i strategija, dinamika udarca, svega... Tenis je uz golf, po mom mišljenju, najteži sport da se savlada. Evo vidi ovako – igraš turnire, napraviš pauzu tri dana i četvrti dan uzmeš reket. Trebalo mi je, boga mi, barem sat vremena da bih se ‘vratio’. Prvih pola sata mi je neobično, to je neverovatno. Nije to sad ono, pauziraš pa ti posle deset dana bude isto. Pa onda, razlika u lopticama. Sada je to malo univerzalnije, ali u naše vreme bile su ‘Pen’, ‘Šlezinger’, Danlop i svaka je bila različita, različito su letele. Pa podloga - šljaka, trava, veštačka... Lopta koja je brža, sporija, pa skače manje, više. Teniseri imaju ubedljivo najviše povreda – kada uđeš u tenisku svlačionicu, ono je sačuvaj bože, svako drži led na nekom delu tela. To je zbog razlike u podlogama. Recimo, sad igraš na travi, ona je meka, pa sledeće nedelje na beton. Pa sa betona na šljaku. To sve telo trpi – fudbal igraš samo na travi, košarku na parketu, vaterpolo u vodi. Tenis je zbog toga strašno specifičan". 

Živojinović je priznao da često nije živeo zdravim životom.

 - Pridržavao sam se koliko sam mogao. Šalim se... Mi smo imali turnire svuda po svetu i ja sam zaista svugde bio – godišnje po dva puta u Australiji, dva puta Tokio, pa Amerika... Vremenom stekneš tamo neke prijatelje. I tako, kad dođeš tokom sezone u Sidnej ili Melburn, dočekaju te prijatelji i, normalno, moraš da izađeš sa njima, barem na neku večeru. Ali bez redovnog treninga i redovnog odmora – ne možeš sve to da izdrziš. 

Novak Đoković je u današnje vreme pokrenuo neku vrstu revolucije načinom ishrane i brigom o telu – da li bi Boba zabeležio bolji plasman da je pratio njegovu dijetu? 

 - Apsolutno. Umeo sam da pojedem pola jagnjeta i izađem na teren jer sam mislio da, ako se dobro najedeš, da ćeš dobro da igraš. Profesionalni sport je u svakom pogledu napredovao u odnosu na moje vreme i to je sasvim normalna stvar. Bio poznat u TK Zvezda kao neko ko izađe na teren sa sendvičem, pa malo jedem, malo treniram – tako sam se ‘zagrevao’. Mislim, nisam ja imao nekog ko bi me usmerio, rekao mi ‘kreni ovako ili onako’. Toga kod nas nije bilo – mislio sam: Ako pojedeš biftek, bićeš jak. 

Zbog toga je i seo da pojede čuveni sendvič u onom duelu sa Džonom Mekinroom na Australijan openu 1985. godine. 

 - Ah, taj sendvič... Neverovatna je stvar da bilo gde da odem, ne samo kod nas ili u bivšoj Jugoslaviji, već širom sveta, taj sedvič me prati. Prati me poslednje 32 godine i verovatno je simbol moje teniske karijere. Vidi, Džon Mekinro je jedan vrlo inteligentan sportista. U tenisu, kada se igra na tri dobijena seta, možeš da igraš pet-šest sati. Nema šanse da teniser bude koncentrisan baš svaki poen i da igra najbolji tenis od početka do kraja. Ima tu oscilacija – gem, dva, tri nisi baš ‘pravi’, pa se vratiš i tako ukrug. Kada sam ja uhvatio ritam i počeo da vladam na terenu, Mekinro je to osetio i onda je, kako to kažu u teniskom žargonu, hteo malo da me ‘ohladi’. On je mislio da ću ja sad tu da stojim, on će malo kod sudije, nešto tobož da mu objasni i tako to. Međutim, shvatio sam šta je želeo. Poštujem Džona kao jednog od najboljih tenisera na svetu, ali ja sam odrastao na beogradskom asfaltu i nisam hteo da budem deo njegove predstave. Odmah sam se povukao sa terena, pored je bio ‘Fordov’ boks koji je bio jedan od glavnih sponzora. Inače, poznato je da u Australiji u boksovima uvek ima hrane i pića. Bilo mi je super – dobijem stolicu, sednem i dignem noge, uzmem i sendvič. Bio sam gladan je li, dugo smo igrali. Neki Australijanac pored mi dodaje i šampanjac, ali mu se zahvaljujem jer moram da nastavim. Sendvič je bio super. I, onda odjednom se digao ceo stadion – aplauz, energija… Tu energiju televizija ne može da prenese, nešto fascinantno. Ta slika je obišla svet. Mekinro se tu našao u čudu. On je završio svoju priču kod sudije, ja se vratim na teren, kad ono – aplauz. Ogroman aplauz. Dolazim na liniju, on servira, treba da nastavimo, udari lopticu onako nekoliko puta, stane, pogleda me i kaže – ‘You're gonna pay for this’ (platićeš mi za ovo). Onda krene da servira, a ja samo kažem ‘not ready’ – nisam spreman da vratim servis - prisetio se Živojinović i nastavio:

- E, sad ja idem kod sudije. Kažem mu: ‘Izvinite, molim vas, jeste li čuli šta mi je rek'o? On meni preti! Kako ću ja da nastavim da igram meč? Opomenite ga molim Vas’. I, tu je bio kraj – zato je peti set završen 6:0 za mene. Poslednji ritern mu je otišao van stadiona. Dobio je i kaznu zato što se nije pojavio na konferenciji za štampu posle meča, bio je i suspendovan na tri meseca. Inače, svaki put kada bi posle igrao sa mnom, a igrali smo još nekoliko puta, na kraju bi bio kažnjavan ili suspendovan. Kontam da me je baš dobro zapamtio... Imam još jednu anegdotu vezanu za Džona. U to vreme sam bio izuzetno dobar sa Ivanom Lendlom, trenirali smo zajedno i družili se. I sad, dolaze i on i ‘Mek’ na Australijan Open i situacija se složi da onaj koji na turniru prođe kolo dalje, završava godinu kao prvi na ATP listi – u prevodu, ogromni finansijski bonusi od sponzora, milionski ugovori i sve što ide. U četvrtfinalu, Lendl igra protiv Lekonta, a ja protiv Mekinroa. Priđem ja njemu u svlačionici i kažem mu: Vidi Ivane, šta ja dobijem ako nabijem Mekinroa? On kaže da dobijam šta hoću. I dobro, završe se četvrtfinala, on dobije Lekonta, ja Mekinroa, on uđe u polufinale i završi godinu kao broj jedan. Posle nekoliko nedelja, nađemo se negde u Americi i odjednom tokom treninga, kaže on meni: E, 'ajmo sad ono što smo se dogovorili. A tad izašao neki sportski Mercedes, 190 AMG, baš mi se sviđao i ja mu kažem da hoću auto. Može, dogovoreno. Nekoliko dana kasnije na Floridi, pita on mene, gde da ti isporučimo auto, a ja ću njemu da neću auto – predomislio sam se. Kako bre nećeš auto, pa jesmo se dogovorili, upitao me. "Jok, predomislio sam se" - kažem ja. On je inače uzgajao vučjake, i ja njemu kažem, daj ti meni jednu kucu. Štene. Sutradan, na vrata mi DHL-om, prvom klasom, stiže jedno štene nemačkog ovčara... Eto, menjao sam auto za psa... Moj prvi veliki poslovni potez. 

On se i sa prgavim Amerikancem prisećao čuvene scene iz Melburna. 

 - Pričali smo pre jedno sedam-osam godina. Sedeli smo u Zagrebu, bio je neki turnir veterana, igrao je i Borg… Sedimo mi svi tako u ‘Vestinu’ u Zagrebu, kad on odjednom počne nešto da me provocira, da zeza, i ja mu kažem: ‘Džone, slušaj me, svaki put kad si igrao sa mnom posle toga nisi igrao tenis dva ili tri meseca. Je l' ima neki problem?’. On je samo ustao i rekao ‘izvini, molim te’. Inače, na Mastersu u Hanoveru sam mu jednom prilikom ispričao za onaj ‘dil’ sa Lendlom, i mogu ti reći da mu nije bilo prijatno. Ali ostali smo prijatelji, ispričamo se svaki put, baš smo ok sada. Inače, prvi naš susret se zamalo završio tučom. Ja sam se tada družio i sa Vojtekom Fibakom, koji je bio dobar sa Lendlom i u Hjustonu je bio neki turnir. Fibak je igrao protiv Mekinroa i opet su nastali neki incidenti, zamalo da se pobiju i to se prenelo u svlačionicu. E sad, u svlačionici sam ustao da branim druga, a Mekinro pretio da će da pozove tatu i brata (smeh). Inače, posle smo igrali jednom i na US openu i on me je dobio, ali onda... Osvojio je neki veliki turnir u Japanu i organizuje se veliki egzibicioni turnir u Atlanti. Igrala je cela naša ekipa – Lendl, Beker, on, ja… Izlazimo mi na teren, a ja mu kažem: ‘Vidi, sada ću da te dobijem za manje od sat vremena’. Ozbiljno, to sam mu dobacio. I, pobedio sam za 54 minuta - zaključio je Boba Živojinović za "Vice".