Šta će biti s platama?

Foto: Tanjug/AP

Prazan stadon

Analitičari su izračunali da bi prevremeni završetak sezone koštao četiri milijarde evra klubove u pet najjačih evropskih liga. Najveći deo gubitaka bi snosili najprestižniji klubovi, ali bi izostanak zarade najviše pogodio srednje i male klubove. 

U Italiji je polemiku zapalio predsednik i vlasnik Breše Masimo Čelino predlogom da se država odrekne poreskih i drugih nameta na plate fudbalera u periodu prinudne  suspenzije prvenstva što bi omogućilo timovima u Seriji A  da uštede između oko 200.000.000 evra. Čelinov predlog je dočekan na nož od italijanske javnosti. Naravno, televizije koje plaćaju prava za utakmice Serije A (Skaj i Dazon) i najveći sportski dnevnici, nisu dali veliki prostor oštrim reakcijama navijača i ljubitelja fudbala, ali zato su radio stanice i lokalne televizije koje su žila kucavica italijanskog fudbala, brujale danima. 

Fudbal je treća industrija u Italiji po godišnjem obrtu novca, preko tri milijarde evra i među najvećim je poreskim obveznicima: u državne kase se od fudbala slije svake godine preko milijardu evra. Fudbaleri su tretirani kao stalno zaposleni, što u prevodu znači da poslodavci moraju da plate na svaki evro plate, evro poreza i drugih obaveznih doprinosa (zdravstveno osiguranje, penziono). U tom smislu fudbeleri su dvostruko zaštićeni, kako od države tako i od gvozdenih pravila UEFA i nacionalnih fudbalskih saveza koji ne tolerišu kašnjenja u isplatama mesečnih primanja. Podsetimo, iako svi fudbaleri imaju godišnje zarade i mi ih tako predstavljamo u tekstovima, oni tu platu dobijaju u 12 mesečnih delova, kao platu. 

 Plate fudbalera u Seriji A, trenera, funkcionera su toliko velike da u  budžetima klubova na primanja igrače otpada od 45 do 70 odsto svih prihoda kluba. Iz samo tog podatka se lako može zamisliti kakav udarac za svaki klub predstavlja izostanak zarade u poslednja dva meseca sezone: televizijska prava, sponzori, ulaznice, prodaje brendirane robe sa grbom kluba itd. 

Italijanska vlada je suspendovala do 31.maja plaćanje doprinosa i poreza na primanja svim privrednim subjektima, uključujući i fudbalskim klubovima. Samo neto plate fudbalera iznose na godišnjem nivou u Seriji A 650.000.000 evra, što kad prevedemo na mesečni nivo znači da mesečno neto primanja iznose malo manje od 55.000.000 evra. Ako bi pomnožili sa dva, budući da barem dva meseca neće biti fudbala na Apeniskom poluostrvu, dolazimo do iznosa od 110.000.000 i kapiramo računicu predsednika Breše Čelina.

Teško je poverovati da Italija i bilo koja druga država -  dok ljudi koji se boje da li  će imati dovoljno novca da bukvalno prežive i da li će zadržati radno mesto kada prođe vanredno stanje -  može da oslobodi klubove od plaćanja nameta da bi mogli da isplate milionske plate bogatašima fudbalerima koji već na računima i nekretninama imaju vrednosti da žive njihovi praunuci. 

Foto: Tanjug/AP

Pred klubovima Serije A su dva rešenja: prvi je da računaju ovaj period kao godišnji odmor (igrači, po ugovoru imaju pravo na četiri nedelje plaćenog godišnjeg odmora) i da produže sezonu i na jul, drugo rešenje je da smanje svim fudbalerima plate za 15 odsto, odnosno oko 200.000.000 evra, sve vreme se vrtimo oko njih. 

Sindikat italijanskih fudbalera koji predvodi bivši igrač Rome Damijano Tomazi je upozorio klubove da će završiti na sudu ako pokušaju da iskoriste vanredno stanje da smanje plate fudbalerima. Ovde bi trebalo objasniti da Tomazi i fudbalski sindikalisti ne brane igrače Serije A već u nižim ligama koji igraju za, uslovno rečeno, normalne plate od nekoliko hiljada evra i za njih bi svako smanjivanje plate imalo poguban efekat kao za bilo kog radnika u Italiji. Tu se otvara i priča o sve neodrživom ustrojstvu italijanskog fubala u kome su istom košu Serija A i Lega pro (treće liga) i niže lige. Tekuća kriza proizvedena virusom korona samo potvrđuje neophodnost da se Serija A transformiše u italijansku verziju Premijer lige, jer je ona totalno drugi svet u odnosu na ostatak italijanskog fudbalskog pokreta. 

Za razliku od Tomazija, Marko Tardeli, član tima koji je zadivio svet 1982. godine u Španiji, smatra da niko nema pravo da primora fudbalere da se odreknu dela svoje plate i da to ne bi bilo ni ispravno, ali da bi sami fudbaleri mogli da urade nešto po tom pitanju demonstrirajući svoju bliskost navijačima i građanima Italije.

Eksperti za radno pravo i sportske tematike kažu da vlasnici klubova u postojećim zakonskim odredbama mogu da nađu uporište da im ne plate mesečne porcije plata u u periodu u kome se prvenstvo ne igra, kao i da ih sada pošalju na godišnji odmor i onda, uz saglasanost i odgovarajuće odluke UEFA, primoraju da igraju utakmice u nacionalnim šampionatima i evropskim kupovima i u julu. Pravni eksperti dodaju da u hipotetičkom slučaju da vanredno stanje zbog virusa potraje godinu dana fudbaleri bi imali pravo da traže svoju platu, ali bi i vlasnici klubova imali pravo da im isplate minimalce. Imajući u vidu sume koje primaju fudbaleri u Seriji A, garantovani minimalci bi za njih bili kao bakšiš koje ostavljaju u kafanama.