SA ZVEZDINIM GRBOM NA PRVOJ LINIJI FRONTA: Miroslav Mlinar, ratni i mirnodopski heroj – sećanje na dan čije slike već 23 godine ne blede! (FOTO)
IZVOR: Republika - 20.04.2022 | 07:49
Pravoslavlje, srpstvo i zvezdaštvo njegovo je sveto trojstvo…
I ovih dana kada se navršava 23 godine od zločinačkog ataka na zgradu RTS-a tokom kojeg je život izgubilo 16 nedužnih radnika ove kuće i najmanje još toliko lakše i teže povređeno, Miroslav Mlinar nekadašnji podpredsednik ŽFK Crvena zvezda, čovek koji je uvek i svugde bio među prvima u svakom epicentru zbivanja, ekskluzivno za portal Republika.rs priseća se te stravične noći, ali nezaobilazna tema je bilo i sve ono što je prethodilo, kao i ono što je sledilo, a čija dešavanja su direktno uticala i na živote svih nas.
Foto: Privatna arhiva/Miroslav Mlinar
Uvek je bio u pravo vreme na pravom mestu, ili je to možda ipak bilo pogrešno vreme, ali pravo mesto, a možda ova igra reči svakako može biti i potpuno drugačija, međutim jedino je izvesno da ga je sve navedeno skupo koštalo i zdravlja i nerava, ali na sreću života nije, iako je u svakom od priča koje slede i direktno postojanje bilo ugroženo.
Foto: Privatna arhiva/Miroslav Mlinar
Ovi tužni dani sećanja, a na žalost mnogo ih je, kod Miroslava izazivaju posebne emocije. Misli naviru i dok posmatra fotografije koje retko kada želi da pogleda, reči naviru same. Nije bilo potrebe bilo šta ga pitati, glas je zadrhtao i uz uzdah teskobe priča je započeta:
– Bilo je strašno. Pre nego što sam prišao Milovanu Jankoviću koji je ležao krvav katapultiran sa trećeg sprata, nogu priklještenih betonskim pločama u ruševinama zgrade u Aberdarevoj, prvo sam trojicu kontuzovanih radnika RTS-a izveo iz pogođene zgrade. Njih dvoje je bilo samo ”zbunjeno” i uplašeno, a trećeg sam nosio na rukama do stepenica ka tašmajdanskom parku. Pošto sam prišao teško povređenom Jankoviću čije je telo visilo nad zemljom ponovo su se začuli avioni. Ljudi koji su se okupili počeli su da beže u strahu od nove rakete, takozvanog „overavanja“, a ja sam ostao podmećući svoja leđa pod leđa ranjenika jer nisam imao više snage da ga držim rukama. Posle desetak minuta stigli su vatrogasci. Jadan Mikam kome je bila otkinuta šaka, glava i grudni koš su mu bili potpuno otvoreni, a on je i dalje svestan. Bilo je potpuno jasno da mu se noge moraju amputirati, kako bi uopšte dobio priliku da preživi. Kada je došla lekarska ekipa koju je vodio dr Vlada Đukić, Janković me pogledao u oči, čvrsto stegao za ruku i rekao: „Seci sine, seci kao da su dušmanske!“ .Gledao me je i dalje u oči dok je njegova krv prskala po meni – započeo je Miroslav, a zatim mu je, po malo neočekivano, licem preovladao osećaj zadovoljstva, prisetivši se da je i na tom mestu stradanja video čoveka koji mu je punih šest godina ranije direktno spasao život:
- Začuo sam reči „Kolega samo malo mesta…“, bio je to glas kojeg se tako dobro sećam. Stigao je i dr Slobodan Ivanović koji se pridružio spasavanju. Sudbina je htela da se upravo na tom mestu ponovo susretnem sa doktorom Slobom, koji je kao hirurg dobrovoljac 1993. godine bio u jedinici kapetana Dragana i koji je iz mojih nogu nakon ranjavanja i operacije u improvizovanoj ratnoj bolnici izvadio 32 šrapnela od protivtenkovske mine, čime mi je spasao noge od sigurne amputacije – prividni osećaj zadovoljstva nije dugo trajao, jer se Miroslav prisetio dešavanja koja su usledila:
- Čuo sam zapomaganje sa sprata. Pohitao sam ka gore, ako je to uopšte bilo gore jer u opštem metežu nije se više ni znalo šta je gore, ili dole. Video sam čoveka koji je zapomagao, a čelična armatura bila mu je zarivena u slabinu. Pokušao sam da mu pomognem, ali šta se dogodilo ne znam. Sledeće čega se kroz maglu sećam jeste da sam se našao na stepenicama koje vode ka crkvi Svetog Marka. Zlikovci su pogodili labaratoriju RTS-a i isparenja hemikalija za razvijanje filma su gušila i izazivala gubitak svesti.
Priča se sama nastavlja…
– Probudo sam se u ”Šoku B” Kliničkog centra Srbije gde sam ležao uz Miku. On je preminuo par sati kasnije, a ja sam tu bio gotovo polumrtav dok Šok nisu ispraznili zbog važnijih pacijenata, šestorice ranjenih u kineskoj ambasadi. Zatim se me prebacili na Kliniku za plućne bolesti budući da mi je sluzokoža disajnih organa bila skroz spaljena u Abardarovoj. Doktor Mandarić načelnik bolnice i dr Sanja Radovanović su me operisali 11. maja ali sam u šok sobi u stanju polusvesti bio i tog 20. maja kada su sa šest projektila NATO zlikovci gađali bolnicu „Dragiša Mišović“. U mojoj klinici je došlo do panike, osoblje nije stiglo da me prebaci u podrum i posle su me našli kako ležim na podu prekriven staklom jer su me detonacije izbacile iz kreveta – priveo je kraju Miroslav ovaj segment svoje životne priče.
Treba naglasiti da tu nije bio kraj Mlinarevih muka. Usled pogoršanja zdravstvenog stanja, Miraoslav je još mesec dana morao da provede na lečenju u sidnejskoj bolnici “Princ Alfred”.
Za sve navedene zasluge Miroslav Mlinar je 2000. godine nagrađen titulom Ambasadora humanosti, a aprila 2008. odlukom Vlade Republike Srbije postao je nosilac počasnog biometrijskog pasoša Srbije broj 1, koji mu je svečano dodeljen u Skupštini Srbije povodom 204. godišnjice od izdavanja prvog državnog dokumenata nezavisne države sa srpskim imenom.
Foto: Privatna arhiva/Miroslav Mlinar
Mora se naglasiti da nakon svega doživljenog te aprilske noći u Abardarevoj ulici, Mlinar više do 20 godina nije kročio ni blizu srušene zgrade RTS-a. Tek leta 2021. godine po prvi put se pojavio na mestu na kojem u malo i sopstveni život nije izgubio i poklonio se senima nastradalih.
Foto: Privatna arhiva/Miroslav Mlinar
Foto: Privatna arhiva/Miroslav Mlinar
Priči ipak ovde nije kraj…
Tokom višesatnog razgovora iz kojeg bi mogao mnogo lakše da iznikne bestseler nego običan tekst o požrtvovanosti jednog heroja, ističe se još jedna priča o ljubavi i strasti, odnosno o onome što Miroslavu znači barem koliko i sopstveni život.
Radnja ovog dela životne priče vraća nas u zlokobnu ratnu zimu 1993. godine…
Čim su zločinačke snage krenule u okončanje onoga što kamom nisu uspele pola veka ranije, Miroslav nije razmišljao. Latio se oružja i krenuo u odbranu rodnog praga i ugroženog naroda. Mnogo je ratnih dešavanja u kojima je i pored borbe na život i smrt iskazao veliku hrabrost i junaštvo, ali prema sopstvenom kazivanju interesantan događaj, ako bilo šta u ratu može biti interesantno, dogodio se već pomenute zime 1993.
Toga dana, u jeku najžešće neprijateljske ofanzive, mehanizovano-oklopna brigada krenula je iz Benkovca, da bi preko snegom zavejanog Velebita stigla u Gračac i u direktnom okršaju sa neprijateljskom vojskom, sprečila njeno napredovanje i zauzimanje dominantnih visova Velebita, Velikog i Malog Alana, Ćelavca, Bobije i Prezida, a samim tim i zauzimanje najvećeg dela Republike Srpske Krajine.
O ovom događaju Mlinar je pripovedao:
- Put nas je vodio uz obalu Karinskog mora, prvo kroz Karin Donji, a nakon toga i kroz Karin Gornji. Kolona se kretala relativno brzo, s obzirom na broj i vrstu vozila u njoj. U našoj neposrednoj blizini odjekivale su snažne detonacije, kao upozorenje na neprijateljsku tešku artiljeriju, koja je konstantno iz pravca Novigrada i Masleničkog mosta pokušavala da nas uspori i uništi.
Najkritičnija tačka, a ujedno i najopasniji deo puta, bio je most preko reke Bijele, koja se zajedno sa rekom Karišnicom uliva u Karinsko more. Izlazeći iz jedne oštre krivine, pred nama se ukazao brisani prostor i na kraju njega sablasno pust most, mesto idealno za diverziju i zasedu. Pošto sam se nalazio u vozilu na čelu kolone, vozaču sam rekao da uspori, a nakon toga i da stane, potom sam kroz prozor izbacio ruku i dao znak ostalim da urade isto. Izašao sam iz vozila i polako krenuo ivicom mosta prema drugoj strani, pokušavajući da na nosivoj konstrunciji ispod mene primetim eventualno postavljen eksploziv, ili zasedu u kanjonu. Vladala je jeziva tišina i osim orla kliktavca i njegovih krikova, koji su odzvanjali kamenim liticama kanjona, mogao sam da čujem samo vlastite korake. Upravo u trenutku, kada sam mislio da je prošlo ono najgore, na nekih desetak metara pre nego što sam stigao na sam kraj mosta, iz grma sa moje leve strane, nalik aveti, koja se pojavljuje, da ni sam nisam znao odakle, iskočio je golobradi dečak u ručno sašivenoj maskirnoj uniformi i sa vojničkom M-48 puškom u ruci, uperenom u mene. Odsečno i samouvereno mi je rekao da stanem, ili će pucati.
Sa druge strane mosta, brzinom svetlosti začulo se energično repetiranje oružja i zaleganje u vatrene položaje. Sve je nagoveštavalo ono najgore, delići sekunde postajali su večnost, a večnost mikron delića.
Digao sam ruku visoko iznad glave, dajući im na znanje da ne pucaju, ni sam ne verujući da će me poslušati i obratio se dečaku…
– „Ne pucaj, mi smo naši…“
– „Čiji naši?!“
– „Mi smo srpska vojska…“
– „A, gde ti je trobojka?!“
– „Nemam trobojku, imam ovo…“
Foto: Privatna arhiva/Miroslav Mlinar
Pokazao sam kažiprstom na svoj rever, na kome se nalazila mala značka Fudbalskog kluba Crvena zvezda, inače moje jedino obeležje koje sam nosio na svojoj uniformi. Zagledao se onako namrgođeno i nepoverljivo, ali i poprilično studiozno pokušavajući da svojim malim okicama i sam primeti ono što sam mu pokazivao, a onda…
Bio je to najlepši osmeh, osmeh koji ću pamtiti do kraja svoga života, bio je to osmeh pun bezgranične ljubavi i sreće, osmeh deteta kome je Crvena zvezda predstavljala isto ono što i dan, danas predstavlja meni, osmeh koji je i više od ovozemaljskog života. Prišao sam mu i zagrlio ga onako snažno, muški, gotovo i zaboravivši da je svega par trenutaka pre toga bio spreman da me ubije, a verovatno pod kišom smrtonosnih kuršuma i sam okonča svoj tek započeti život. Poljubio sam ga u glavu, sklanjajući pogled negde u stranu, jer sam osećao da su mi oči bile pune suza. Upitao me tiho, gotovo šapatom:
– „Jesu li i ovo sve Zvezdaši?“
Okrenuo sam se iza svojih leđe, pošto san za trenutak zaboravio na ostatak kolone, još jednom visoko podigao ruku, a kada je kolona krenula, odgovorio mu isto tako tihim glasom:
– „Da, sve do jednoga. Mi smo Delije…“
– „Matere ti?“
– „Časne mi Zvezdaške reči…“
– „Vauuuuu…! Niko mi neće verovati!“
U tom trenutku iz istog onog grma, iz koga je i sam izašao, izašle su i dve devojčice, dva mala Anđela, i same nesvesne svega onoga što se dogodilo par trenutaka pre toga. Rekao mi je onako malo postiđeno, da su mu to seke i da mu one čuvaju leđa, ali da nemaju puške. Rekao mi je i to, da je tata sa karabinom na brdu iznad, pošto od tamo puca pogled sve do Italije. Pitao sam ga kako se zove.
– „Ja se zovem Mimo, a kako se ti zoveš?“
– „Ja sam Miroslav…“
– „A, kako ti je prezime Mimo?“
– „Mi smo ovde svi Mlinari, a kako se ti prezivaš?“
Eh, tada su suze krenule same i nije bilo te sile koja bi ih zaustavila. Emocije sreće, neverovatan obrt situacije, jednom rečju život, pa i više od života. Zagrlio sam ih još jednom onako sve zajedno i rekao im da su i svi moji preci iz Karina Gornjeg i da smo sigurno bliska familija, pošto se i ja prezivam kao oni. U tom trenutku su stigli i ostali, Žika je već uveliko pisao, Mile po običaju škljocao sa svojim foto-aparatom.
Pre nego što sam i sam ušao u vozilo, pokušao sam da sa revera skinem Zvezdinu značku i da mu je ostavim za uspomenu, ali nisam uspeo, bila mi je to najveća i najvrednija dragocenost, zaboravio sam u trenutku, da joj je igla bila tako zavrnuta, da bi je samo polomio. Zato sam mu obećao, da ću ga jednoga dana ako preživim sigurno pronaći i da ću mu pokloniti još veću i lepšu…
Naravno, mnogo godina kasnije Miroslav je i ovo obećanje ispunio…
Foto: Privatna arhiva/Miroslav Mlinar
A svoju ljubav prema Crvenoj zvezdi, Miroslav Mlinar je nadgradio dve decenije kasnije. Tačno 20 godina od događaja na mostu i susreta Zvezdaša sa dve strane reke u vihoru rata, u zimu 2013. godine Miroslav je postao podpredsednik kluba kojeg po sopstvenom predanju voli barem onoliko koliko i sopstvenu decu. Na poziciji podpredsednika ŽFK Crvena zvezda ostao je do leta 2020. godine, a tokom tog perioda klub je ostvario najuspešnije rezultate u svojoj istoriji, osvojivši do sada i jedini trofej – Kup Srbije.
Foto: Privatna arhiva/Miroslav Mlinar
Priča se ovde ne završava…
BONUS VIDEO: