ŠOKANTNA ISPOVEST POLICAJCA SA MAKSIMIRA: ''Hteli su da ubiju Piksija!''
IZVOR: Republika/S. J. - 11.05.2024 | 14:21
Događaj koji je započeo raspad velike Jugoslavije.
Pre tačno 34 godine, 13. maja 1990. godine, dogodili su se veliki navijački neredi na zagrebačkom stadionu Maksimir, koji su ostavili dubok trag u istoriji Jugoslavije. Ovi nemili događaji su se desili uoči fudbalske utakmice između Dinama i Crvene zvezde, koja nikada nije odigrana. Navijači oba kluba, koji su bili simboli Hrvatske i Srbije u to vreme, sukobili su se u nizu incidenata koji su postali simbol početka kraja komunističke Jugoslavije.
Mnogi istoričari i poznavaoci fudbalskih prilika u to vreme smatraju da su celokupni incidenti bili dobro izrežirani. U Hrvatskoj je tri nedelje pre nereda na vlast došla partija HDZ pod vođstvom Franje Tuđmana, a utakmica je pružila idealnu priliku za privlačenje medijske pažnje. Postavlja se pitanje da li su neredi namerno organizovani kako bi se postigao određeni politički efekat.
Jedan od najzapaženijih momenata bio je paljenje zastave SFR Jugoslavije na tribini na kojoj su bili navijači Dinama. Takođe, Ahmetović je otkrio da su navijači Dinama imali plan da napadnu fudbalera Crvene zvezde, Dragan Stojkovića Piksija, dodatno naglašavajući tenzije koje su vladale tog dana.
- Napravili su problem ovi što su provalili ogradu sa severa. Kasnije sam od kolega koje su radile uviđaj čuo da su tu ogradu ranije pripremili, sekli i prskali i ostavili samo mali deo da mogu da provale. Kad su krenuli na teren prema jugu, prema Delijama, mi smo zaštitili Delije. Ja sam ih štitio, jer nisam voleo da dođe do sukoba. Jedna grupica je uspela da dođe do juga i tu je došlo do okršaja. Odvaljivali su klupe, sve je letelo. Nekako smo uspeli da ih oteramo. Vidi se tamo da ja sa istoka teram, on mene nogom, ja njega palicom. Nisam se plašio, mogao sam u tom trenutku i glavu izgubiti, ali za službu i poredak koji sam čuvao nije mi nimalo bilo žao - govorio je policajac i nastavio:
- Rečeno im je da se povuku i čekaju da se smiri, pa da se utakmica odigra. Ali Boban je došao nasred stadiona i mahao je rukama, okrenuo se prema severu i mahao im da izađu na teren. Desetine njih su izašle na teren kad ih je pozvao. Tamo je bilo metalnih vatrogasnih kanti, jedan od njih je krenuo da tu kantu nabije kolegi na glavu. Kontam, ako mu nabije, neće moći da trči, da radi, oni drugi će ga pregaziti i trčao sam za ovim i oteo mu kantu. On me pokušao udarati, ja sam izbegao i počeo sam da ga bijem. Dobro sam ga udarao. Kasnije je Boban izjavio da mu je to neki rođak. Ja sam njega oborio i još sam ga tukao, toliko sam bio ljut - naveo je Ahmetović.
Potom se osvrnuo na scenu sa Bobanom.
- Boban je pritrčao i pitao me šta radim na terenu. A ja sam se proderao: "A šta ti radiš ovde kad vam je trener rekao da odete u svlačionicu?" Svi igrači su se bili povukli, ali su ostala njih trojica-četvorica. Umesto da ode, on poziva navijače na teren. Krenuo sam prema njemu i video da želi da se mlati. Bio je brz, pričali su da ima crni pojas, uz to aktivan sportista, fudbaler. Zahvatio sam ga palicom po preponi. On se odmakao od mene, onako da uhvati zalet, i nameravao je da me udari po rebrima, ali nije uspeo u tome jer je od mog kolege iz Knina dobio udarac u lakat, a Boban je mene zakačio po ruci izbivši mi šlem na levu stranu, jedno dva-tri metra. Kad sam krenuo da ga podignem s terena i sagnuo se, video sam Bobana u vazduhu sastavljenih kolena. Nisam mogao ni levo ni desno da se pomaknem. Udario me nogama po ramenu i odgurnuo rukama. Nisam očekivao da će me napasti, u suprotnom bih se verovatno drugačije postavio. Ono što je sigurno jeste to da ga se ni najmanje nisam bojao. Elem, dva-tri dana posle obračuna našli smo se u jednom kafiću u parku iza Dinamovog stadiona. Otišao sam tamo s četvoricom-petoricom kolega. Boban je pružio ruku, ali je bio pun sebe. Ostali smo 15-20 minuta, malo popričali, ja popio sok i kafu, i svako na svoju stranu - zaključio je Ahemtović.