Toni Kukoč nije oduševljen dokumentarcem o Majklu Džordanu, evo i zašto
IZVOR: Republika - 22.04.2020 | 13:03
Toni Kukoč prokomentarisao je prve dve epizode desetočasovnog dokumentarca "Poslednji ples" o poslednjoj šampionskoj sezoni Čikago Bulsa, koji je zapravo film o Majklu Džordanu. Nisu mu se svidele.
Foto: Starsport
- Nadam se da će ostale epizode biti vedrije i više slaviti košarku nego propitivati ko je kriv i zašto nisu osvojili osam ili deset naslova. Svet je bio srećan dok se to događalo, ne znam zašto se svi ljute - rekao je Kukoč na početku razgovora.
Jedan od najboljih evropskih košarkaša svih vremena sa Bulsima je bio kad su drugi put osvojili tri titule u nizu. U prvoj od te tri sezone osvojio je nagradu za najboljeg šestog igrača lige, bio je jedan od ključnih igrača te legendarne ekipe a danas je savetnik predsednika kluba Majkla Reinsdorfa.
Najveća razlika između Kukoča sa jedne, a Džordana, Skotija Pipena i trenera Fila Džeksona s druge strane bio je odnos s tadašnjim generalnim menadžerom, pokojnim Džerijem Krausom. On je tri godine vrbovao Tonija da dođe iz Evrope u Čikago i hvalio ga na sav glas, što je posebno išlo na živce Džordanu i Pipenu.
Ipak, priznao je da nije znao koliko je bio loš odnos između Krausa i Džekksona dok nije pogledao prve dve epizode dokumentarca.
Foto: youtube.com/Basketball
- Možda sam previše gledao svoja posla. Znaš da se neke stvari događaju oko tebe, ali svakog dana ideš na trening, a onda se vratiš kući i gledaš svoja posla. Nisam toliko obraćao pažnju na to. Osim toga, Fil nas je uvek držao svakog za sebe. Bilo je jasno da Majkl neće igrati za drugog trenera, baš kao ni Skoti. To je bio kraj. Nadao sam se da će se svi složiti da smo trebali da se vratimo i ponovo branimo titulu, ali sad vidim da su neki odnosi došli do tačke iz koje nema povratka. To je tužno. Ali zajedničko vreme bilo je sjajno - rekao je Kukoč pa otkrio koliko je bilo teško i naporno igrati u finalu tri godine zaredom.
- Bili smo iscrpljeni, sve nas je bolelo, vukli smo hronične povrede, menjali obuću zbog bolnih stopala. Svake godine bilo je sve teže. Ne možeš samo tako ad ušetaš u finale. Uvek govorim da su Juta i Indijana verovatno bili kao mi, naporno su trenirali, voleli se međusobno, bili potpuno posvećeni pobeđivanju. A onda su izgubili od nas. I niko ništa ne priča o Indijani i Juti, to je ta tanka linija između pobede i poraza. Mi smo pobedili i 25 godina kasnije su o nama napravili dokumentarac.