Zašto sam ćutala? Telo je počelo da me idaje - jeziva ispovest zlatne srpske odbojkašice koja i dalje vodi svoju borbu!
IZVOR: Republika - 05.09.2019 | 15:59
Mnogi se pitaju gde je odbojkašica Sanja Malagurski? O nekada standardnoj reprezentativki u javnosti nema ni traga ni glasa. Vlasnica evropskog zlata je odlučila da se oglasi i stavi tačku na spekulacije i u opirnoj "ispovesti" opisala pakao koji je proživela i sa kojim se još uvek bori.
Foto: Starsport
- Posle toliko poruka, komentara, pitanja, pa i pogleda, komentarisanja iza leđa… Rešila sam na ovaj način da se obratim svima vama. Poznata sam kao neko, ko se mnogo bolje izražava na ovaj nego verbalni način, tako da ću da iskoristim to maksimalno. Neću se truditi da budem kratka, jer je nemoguće, važnije mi je da na pravi način objasnim suštinu. Pre svega mojim fanovima, onima koji su od početka pratili moju karijeru, i na kraju krajeva, prijateljima. Zašto me nema na terenu? Gde sam, da li sam dobro? Da li sam zavrsila karijeru? Da li sam bolesna?… Živa sam!- počinje Malagurski i dodaje:
Razmišljam odakle da počnem, što je realno najteže, a posle će sve samo od sebe da krene. Elem.. To je nešto što traje par godina unazad.
A onda se poznata odbojkašica vratila na 2016. godinu...
- Nažalost, moju porodicu i mene, zadesilo je nešto što nikada ne bismo mogli da očekujemo, ali eto 2016. godina je za mene bila najteža, a potajno sam se nadala da će da bude najlepša. Olimpijska godina, ja koja odbojku obožavam, i pored 2 operacije kolena, tačnije 3, i dalje sam se uvek vraćala, pa bolovi u ramenu, pa distorzija zgloba. Sve sam to nekako 'preživljavala' i vraćala se, nekada jača, nekada ne, ali sam se vraćala. Ovaj put je bilo malo drugačije.
Sanja je nastavila priču:
- Pripreme te 2016. godine za Olimpijske igre, osećala sam se fenomenalno, jako, samouvereno, igrala i primača i korektora, bila jedna od najspremnijih u ekipi. I potajno se nadala da ću se naći na spisku od 12 igračica i okititi se još jednim odličjem sa mojom reprezentacijom. Šta se na kraju desilo, ne znam, eto, možda sam podbacila na kraju priprema, ali na OI nisam otišla- priseća se i dodaje:
- Zašto ovo pričam, ne da bih nekoga kritikovala nego da bih odnekud počela. Paralelno sa tim pripremama, to jest za vreme istih, ja sam skoro 24 sata bila na vezi sa mojom rođenom sestrom, koju je zadesio mnogo veći problem od mog neodlaska na OI. Zdravstveni problem, koji je kasnije zakovao godinu dana za invalidska kolica. Da li ćete mi poverovati ako kažem da je odjednom? E, pa jeste. Počelo je banalnom distorzijom zgloba, nastavilo se krivljenjem kolena, pa obe noge, pa oduzimanjem snage u nogama,sve nepravilnijim hodom. Nemogućnošću da ih kontroliše, da živi normalno. Sve to nas je jako pogodilo, ali se rešenje pojavilo.
- Posle mukotrpnih odlazaka kod naših lekara (ne želim da detaljišem verujte), došli smo do doktora iz Mađarske koji je operisao našu Subotičanku, koja je imala nešto slično, i kojoj je naš Novak Đoković obezbedio sredstva za operaciju. Ona je danas odlično, divna devojka puna života, i ja je ovim putem puno pozdravljam! On je zakazao operaciju, tih nekih malformata koji su stvorili kao paukovu mrežu oko Sonjine kičme i remetili joj krvne sudove i pravilno funkcionisanje. Ako mi verujete, ni dan danas ne znam dijagnozu i naziv svega toga. Ja sam posle završetka obaveza prema reprezentaciji, otišla u svoj tadašnji klub Montikjari i tamo igrala fenomenalno. Našla sam se u divnoj sredini, fokusirala se na odbojku i blistala u italijanskoj Seriji A- dodaje Sanja.
- Stizale su mi poruke, kako dobro izgledam, kako blistam, kako odlično igram, i da samo tako nastavim. Prava istina je da sam se raspadala. Emotivno. Pretežak period za moju porodicu. Krajem decembra je bila zakazana operacija, sve dogovoreno, mi presrećni jer će Sonja nastaviti svoj život normalno. Ja krećem put Srbije za katolički Božić i trebali smo da ga proslavimo u krugu porodice i posle da se vratim obavezama. Slećem, čeka me poruka da se operacija zakomplikovala, da je kičma otekla i da doktor hoće Sonju da zadrži na posmatranju. Šok.
A onda sledi užas.
- Stižem u Suboticu, spremam se, i odlazim sa najboljom drugaricom koja me vozi u Budimpeštu. Tamo zatičem sestru koja je od stomaka pa naniže nepokretna. Još veći šok. Ona plače, boji se, a ja je, kao i sve to vreme tešim. Posle par sati, krećem nazad za Suboticu i tek tada počinjem da plačem, i otpuštam otpor koji sam držala zbog nje. Agonija počinje, još jedna intervencija i doktor koji govori da je to njegov maksimum. Sonja se umesto zdrava na nogama kući vraća u invalidskim kolicim sa svojih 30 godina.
- Tada kreće proces oporavka, i svakakvih perioda. A ja sam i dalje izgledala odlično, igrala odlično, ponašala se odlično. Bravo za mene jel da? NIKAKO. Sve sam uspevala da izdržim, glava je bila natempirana da sve izdrži, da se bori, sama sa sobom, da ne traži pomoć ni od koga, jer će to značiti da sam slaba. A ako sam ja slaba, nema ko drugi da preuzme da bude jak. Ok, ja ću. Uspevala sam celu tu sezonu, bila sam u prvih 5 poentera Italije. Wow. Krenula je reprezentacija, pa bolovi, pa nova povreda. Pa, potpis za Bergamo. Opet Italija. Kreće moja agonija na sve ono od pre. Gubitak kilaže, loše igre, loša sezona, moje samopouzdanje ravno nuli. Nailazim na nerazumevanje mnogih, nailazim na gubitak dragih ljudi, prijatelja, nailazim na ozbiljne kritike, probleme. I sve to zašto? pita Sanja i odgovara:
- Zato što sam ćutala. Da, dragi moji, suština svega je da sam krenula "nizbrdo", kada je telo počelo da me "izdaje". Kada mu je dosadilo da trpi sve to što se dešava unutar mene i počelo je da me bojkotuje. Multihormonalni dizbalans, insulinska rezistencija, gubitak kilaže, mišića. Smisla, svega. Zato što sam uvek ćutala, prećutkivala, nadala se da će sve nekako da se sredi, reši, smiri, izbalansira. Ali nije, jer sam uvek radila isto, pravila iste greške. Ćutala.
- I eto, mislim da sam donekle odgovorila, "Zašto me "nema"?". Na terenu, mislim. Trenutno sam u procesu oporavka sebe, svog tela, glave. I mislim da je ovo što sam napisala jedan veliki iskorak. Na to su me podstakle 3 stvari. Slika koju je moja sestra postavila gde stoji SAMA, i napisala "Verujem u čuda", i žučna rasprava sa meni dve jako bitne osobe. Zato, radite sve samo ne ćutite. Ne mislite da ste najjači na svetu, kada je u redu biti slab, i tražiti pomoć. Niste svesni šta ćutanje i strahovi mogu da vam urade. Ništa dobro. Na pitanje, da li ću opet igrati odbojku? Ne znam, Pokazaće telo, i vreme. Da je lako, nije. Ali želja postoji.
I na kraju Sanja Malagurski zaključuje:
- Do tada, i zauvek - cilj mi je ipak da živim zdravo i normalno. Veliki poljubac od mene- napisala je Malagurski na svom Instagram nalogu.