Zlatna odbojkašica koja je dotakla vrh Evrope: Od malena sam znala da me nešto čeka u životu!

Foto: Beni Gaši

Stefana Veljković

Na brojne pohvale i komplimente samo se osmehne. Prija podrška, ali kako kaže, svaka nova pobeda je zapravo zadatak za sledeće izazove. Slavlje traje kratko, ili ga skoro ni nema, jer stižu druge obaveze koje treba ispoštovati.

Kako je osećaj kada ste na krovu Evrope, kada ste šampion?

- Još uvek nismo svesne šta smo napravile i koju težinu sve to nosi. Svaki put kada se napravi neki uspeh nema se vremena ni da se slavi, ni da se ispoštuju mediji, da se saberu utisci i misli. Evo, na primer, danas moram da jurim u italijansku ambasadu da čekam za vizu, kako bih imala pravo boravka u toj zemlji i naredne godine. Dok potom posetim porodicu i drage ljude već nekako dođe vreme da idem dalje. Samim tim, mislim da će sve to kasnije, kada budemo prestale da igramo odbojku i kada budemo sagledale sve ukupno šta se tu izdešavalo za ovo kratko vreme, da će tek onda sve to imati neku svoju težinu – počinje priču Stefana.

Da li ste se nadali medalji kada ste krenuli na prvenstvo?

- Iskrena da budem, nadali smo se. Ovo je jedna generacija koja je stvarno mentalno jaka i koja je nekoliko puta za redom prethodnih godina osvojila mnoga takmičenja. Psihički smo bile pripremljene za najviši plasman, jednostavno očekivali smo zlatnu medalju. Drago mi je da smo u tome i uspele i da smo obradovale naciju novim uspehom. Ovo odličje je za naš narod, za sve koji su nas podržavali i verovali u nas.

Kako ste uspeli u finalu Evropskog prvenstva da se koncentrišete, da pronađete fokus u grotlu domaćih navijača koji su podržavali Tursku?

Foto: Beni Gaši

- Postavila sam se svojoj glavi kao da publika navija za nas, nekako mi je bilo lakše da tako premostim taj pritisak i trebalo je mnogo snage za koncentraciju, jer je zaista bilo preglasno. Prvi put u životu sam doživlela da toliko ljudi navija za naše protivnike. Kada sam prvi put ušla u halu pred utakmicu pomislila sam "šta je ovo, bože pomozi nam". Prosto smo znale da negde trebamo to da prevaziđemo i jedino što može da nas odvuče od zlatne medalje je ta atmosfera, u stvari publika. Imale smo malo vremena da se pripremimo za takvu atmosferu i da se fokusiramo na samo finale protiv Turske. Ali, uspeli smo.

Koja je najlepša stvar u vezi sa Stefanom Veljković, šta je to što vas čini srećnom?

- Najlepša stvar je što sam zadovoljna sama sobom, ispunjena sam, pronašla sam neku ravnotežu, i kada se tako osećam onda je i uspeh na svakom polju zagarantovan. Srećna sam što mogu da se bavim sportom koji volim i što zajedno sa ekipom ostvarujem uspehe o kojima sam sanjala, i za koje sam se borila. U većini slučajeva uvek sam dobrog raspoloženja i to je moj prepoznatljivi znak.

Čak i kada ne ostvarujete rezultate poput ovog u Turskoj?

- Da, to je sada lako reći. Ne znam, prosto mislim da sve što stvarno iskreno želiš, može i da se ostvari, a verujem i da nije ništa slučajno. Naporno smo trenirale za tu medalju, ne samo ja, nego i sve devojke. Radost, suze, smeh i ima hiljadu jedna stvar koja se ne vidi, generalno samo mi znamo kolika su odricanja i koliko treba biti mentalno jak i to je jedini put da se dođe do vrha. I da smo kojim slučajem ostali bez medalje, verujem da bih bila ista kao što sam i sada, da bi mi najbitnije bilo to da sam ok sama sa sobom.

Vratite film malo unazad, u vreme kada ste bili kada ste išli u osnovnu školu. O čemu ste tada sanjali, da li ste imali poster na zidu nekog sportiste?

- Nisam imala nijedan poster na zidu. Jednostavno, nisam imala idola. Ali, čvrsto sam verovala da će nešto da se desi. E sada, da li je to bio sport, da li je bilo nešto drugo u mojoj glavi, više se toga ni ne sećam, ali znala sam da me nešto veliko čeka. Imala sam takav osećaj i prosto sam znala i da ću da odem od kuće, da će nešto da se promeni. U kom bi smeru to išlo da nisam bila sportista stvarno ne znam. Kasnije, kada sam počela da treniram odbojku idol mi je bila Vesna Čitaković, zbog karaktera, njene srčanosti, zbog toga što je dobra osoba, što ima harizmu, pritom je jedan od naših najboljih srednjaka.

Po čemu još pamtite te dane u školskoj klupi?

Foto: Beni Gaši

- Branka Pajić mi je bila učiteljica, a sedela sam sa Jelenom Simić sa kojom se i dan danas čujem. Sećam se da nisam volela matematiku, fiziku, hemiju, a omiljeni predmeti su mi bili geografija, biologija, fizičko i muzičko. Na časovima fizičkog sam igrala sve, čak i fudbal, mada je to više bilo neko trčkaranje za loptom. Sportom se bavim ceo život i sećam se da sam uvek dolazila kući izgrebana. Igrala sam i odbojku, ali mi nije bila nešto interesantna. Više sam volela sportove u kojima ima kontakta. Bilo mi je baš lepo sve do sedmog razreda, kada sam morala da se prebacim u drugu školu, da se preselim u Beograd, i bilo mi je baš teško kada sam ih sve ostavila. Kada pričamo šta profesionalni sport donosi, a šta odnosi, eto odnosi ta neka prijateljstva iz ranih godina, ne samo iz škole, nego inače, i to je nešto što mi je baš teško palo. Period kada smo prelazili iz Jagodine u Beograd je, generalno, bio jako težak. Što se same škole tiče jako je važna i smatram da svako treba da se obrazuje, da ide redovno u školu i radi na sebi, pogotovo jer sport nije garant da ćemo od toga živeti i da od toga može nešto da se napravi.

Trenutno je odbojka u ekspanziji u Srbiji, rekordan broj devojčica se bavi ovim sportom. Da li osećate odgovornost prema toj deci da nastavite u ovom pobedničkom stilu i u godinama koje dolaze?

- Drago mi je da smo odbojku dovele do tog nivoa da mnogi žele da treniraju. Mislim da je odbojka najlepši ženski sport i to uvek ističem. Sad, svako ima izbor da radi ono što želi i što mu prija. Ja sam ostala u odbojci zato što je to inteligentan sport, moraš jako brzo da razmiljaš da bi uspeo. To se možda ne vidi na televiziji, udariš loptu pa gde ode, ali nije baš tako. Tu je hiljadu i jedan detalj, može zaista mnogo da se priča o odbojci. Sviđa mi se i jer nema kontakta i više je ženski sport.

Živite u Italiji, gde sa uspehom nastupate za tim Novare. Da li vam nešto nedostaje u odnosu na ovde?

- Prvi put kada sam izašla iz Srbije to je bila Italija. Tamo sam bila tri godine, u istom klubu gde sam i sada. Nema ničeg posebnog tamo za mene što donosi posebnu prednost, osim što je odbojka mnogo razvijenija i popularnija. Italija je zemlja odbojke i mnogo bolje sve funkcioniše. Što se tiče samog života, nostalgija mi se svako malo obrati, sve češće mi prolaze pitanja kroz glavu kada ću više kući da odem, ali nekako smo se svi navikle na to. Postala je rutina. Mada, nije jednostavno. Pakujem se, svesna da neću biti kod kuće osam meseci.

Da li je rano za razmišljanja o tome šta ćete da radite kada završite karijeru?

Foto: Foto/FIVB

- Nije rano uopšte, zato što imam 30 godina. Trebalo bi o tome polako da se razmišlja i da se pripremam za drugi deo života. Ali, kada završim karijeru prvo što mi pada na pamet je da ću se odmoriti i to će biti malo duži odmor. Verovatno će mi posle tog ritma biti dosadno i sigurno će mi pasti nešto na pamet, ali to neće biti neki fiksni posao koji će me buditi u osam ujutru i imati radno vreme od devet do pet popodne.

Šta za vas predstavlja idealan odmor?

- S obzirom da nisam išla na odmor jedno 10 godina, a u reprezentaciji sam 13 godina, mislim da će to biti jedno more. Uopšte nije bitno gde i kada, i sigurno će to putovanje trajati jedno mesec i po dana. Pored toga pre svega želim da budem kod kuće, koja mi nedostaje nekada i u granicama ludila.

Kada pominjete kuću na šta mislite, na Jagodinu ili Beograd?

- Ja sam sa 14 godina otišla iz Jagodine, ali više sam u Beogradu i ne mogu tačno da kažem gde je moja kuća, jer je trenutno ni nemam. Kada se budem udala onda ću imati svoju kuću (smeh).