Emotivna ispovest supruga preminule šampionke: U našem sinu vidim Bobanu

Foto: Tanjug/AP

Bobana Momčilović Veličković

Tuga je preslaba reč da opiše stanje u kom se nalazi suprug Bobane Momčilović Veličković (30) koja je preminula 20 dana nakon porođaja. I kroz to nešto nebrojeno puta snažnije i moćnije od tuge, kroz suze koje ne može i ne pokušava da sakrije.

Njen suprug, rukometni trener Miroslav Momčilović priča za Kurir kroz šta je sve prošao od početka juna na ovamo i zbog čega je odlučio da nadležnom državnom tužiocu podnese krivičnu prijavu kojom prijavljuje izvršenje krivičnog dela usled kojeg je njegova supruga izgubila život.

- Ona je meni bila sve u životu, iskreno ne mogu da pričam o tome u ovom trenutku. Sve što smo imali, imali smo zajedno. Bili smo zajedno na skoro svim takmičenjima. To je jedna od onih ljubavi o kojima se priča... Čekali smo dete i Vukašin je ostao da bude meni sećanje na Bobanu. U njemu vidim Bobanu, suvišno je da bilo šta drugo kažem. To je ono najviše što je ostalo od nje, to je moja misija koju tokom života moram da izguram. Sve ostalo je otišlo sa njom - jedva izgovara Miša.

Boli i samo slušanje, ali nastavljamo o dogadanjima vezanim za porođaj i danima nakon toga.

Foto: Tanjug/AP

- Bobana je imala izabranog lekara koji je vodio trudnoću. On se zove Zoran Roško i lekar je u privatnoj poliklinici "Đoković" i Opštoj bolnici u Zaječaru. Mogu da kažem da mu je iskreno verovala. Porođaj je obavljen 1. juna carskim rezom i čuli smo se nakon porođaja. Rekla mi je da dete ima glavu na mene, toliko je mogla da vidi. Rekla je da je umorna i da će malo da odspava. Sledećeg jutra sam kontaktirao doktora jer sam se uplašio što mi se ne javlja i rekao mi je da je imala povišen pritisak. Rečeno mi je da ujutru donesem u bolnicu magnezijum jer ga nema, a potreban joj je - priča nam Miroslav, pa dodaje:

- Sledećeg jutra sam došao u bolnicu i rekao mi je da su nabavili magnezijum i da je Bobana ušla u eklampsiju. Kada su mi rekli eklampsija pročitao sam šta je to i jako sam se uplašio, vratio se kod doktora i hteo da obezbedim transport za Beograd. To je drugi dan njenog boravka u bolnici u Zaječaru, oko 10 ujutru, saopštio sam mu da želim da ide u Beograd jer će je primiti bilo gde. Kada mi je tražen magnezijum zabrinuo sam se jer je njena trudnoća bila visoko rizična pošto je bila dijabeticar. Ali doktor me je uveravao da je sve pod kontrolom, da je već imao hiljadu takvih slučajeva. Popodne sam opet došao, i dalje se nisam čuo sa Bobanom, obezbedili smo transport helikopterom zbog rizika, ali me je i dalje uveravao da je sve u redu i da ne treba da brinem. Sledećih dana Bobana je ostala u Zaječaru.

Foto: Tanjug/AP

- Čuli smo se dva, tri puta. Uvek je pitala za dete, a ja sam želeo da je zaštitim od stresnih situacija. Delovala je dosta konfuzno, pričala je sa mnom, video sam je, ušao sam čak i na odeljenje kada je bila u nekom stanju koje ne umem da opišem. Posle je delovala OK, ali se žalila na glavobolju na koju se žalila i na dan porođaja. Rekli su mi da je imala dva šoka izazvana eklampsijom tu prvu noć, nešto kao epileptični napad, a u dokumentaciji stoji "nekolicina". Nastavio sam da tražim i instistiram da je prebacimo u Beograd, ali bih od doktora stalno dobijao odgovor da je sve pod kontrolom i da nema potrebe. Čuo sam se i sa nekim drugim lekarima koji su mi rekli da treba da se šalje, ali da institucija u Zaječaru to ne može da izvede onako kako treba. A ja nisam smeo na svoju ruku da tako nešto preduzmem, pri čemu je Bobanin doktor konstantno odbijao moj predlog o prebacivanju za Beograd. Nikakav problem nije postojao da bude primljena u bolnicu u Beogradu... Ali, stalno mi je pričao biće sve rešeno za dan, za dva... Ništa strašno. Brzo ćemo skidati konce, pa će sa bebom kući.