KATASTROFA SOVJESTSKOG VAZDUHOPLOVA NA AVALI: Kako se proslava oslobođenja glavnog grada pretvorila u dan žalosti

Foto: V. Arsić

 

Piše: Vlada Arsić

Beograd je toga jutra osvanuo u svečarskom ruhu. Uoči proslave 20. godišnjice oslobođenja glavnog grada ulice su bile okićene cvećem, dekoracijama i zastavama. Niko nije slutio da će već iza podneva svaka od njih biti spuštena napola koplja, da će se Dan oslobođenja ubrzo pretvoriti u dan žalosti.

Sovjetski avion iljušin Il-18, u kojem je bila delegacija najviših oficira SSSR, srušio se na Avali desetak minuta pre sletanja, ostavljajući za sobom muk i nevericu. Ponajgore, među gostima čije prisustvo je trebalo da uveliča proslavu Beograđana bili su upravo oni koji su i neposredno komandovali jedinicama Crvene armije u završnim akcijama oslobođenja glavnog grada.

U stravičnoj nesreći koja se dogodila 19. oktobra 1964. poginuli su maršal Sergej Semjonovič Birjuzov i general-pukovnik Vladimir Ivanovič Ždanov (obojica proglašena narodnim herojima Jugoslavije), kao i još četvorica generala, viših i nižih oficira i članova posade. Ukupno njih 18. U samo jednom trenu Beograd je iz praznične prešao u komemorativnu atmosferu.

Prema sećanju Milivoja Jovanovića, jednog od onih koji je, kao pripadnik počasne čete JNA, trebalo da dočeka visoku vojnu delegaciju Sovjetskog Saveza, od samog jutra vladala je neobična, gotovo čudna atmosfera.

- Prvobitno, avion je trebalo da sleti oko pola deset ujutro - rekao je Jovanović potpisniku ovih redova.

- Već smo bili postrojeni na pisti, video sam vojni orkestar koji je trebalo da intonira himne, bio je položen i crveni tepih... Našu delegaciju za doček predvodio je sekretar Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Jovan Veselinov, a prepoznao sam i druge važne drugove poput Jakova Blaževića, načelnika Generalštaba JNA Rada Hamovića, Branka Pešića i mnoge druge. Iznenada, stigla je i vest da će avion kasniti oko dva sata i tada smo svi dobili voljno.

Foto: V. Arsić

 

Počasna četa ponovo je postrojena oko 11.30, a već oko podneva stigla je i tragična vest da sovjetski avion nikada neće sleteti.

- Zvanično nam se niko nije obratio, ali je ubrzo prostrujala vest da se letelica srušila negde kod Avale - sećao se Jovanović. 
- Nastala je pometnja i smušenost. Nas su ubrzo vratili u kasarnu, a celokupna delegacija koja je trebalo da dočeka visoke goste odmah se uputila ka mestu nesreće. Mogu samo da pretpostavim šta su tamo zatekli.

Gotovo istovremeno sa članovima delegacije na Avalu su stigle i ekipe vatrogasaca, milicije i hitne pomoći. Nažalost, već na prvi pogled je bilo jasno da za ove poslednje neće biti posla. Avion je prilikom pada iskidao drveće u prečniku od 100 metara, eksplodirao je prilikom udara u brdo, a umesto trupa, ostala je samo gomila zgužvanog aluminijuma.

Videlo se i nekoliko ugljenisanih tela, koje je isprva bilo nemoguće identifikovati, a jedino su prepoznali telo maršala Birjuzova, čija je uniforma samo delimično izgorela.

U izveštaju o uzrocima nesreće navedeno je da je avion poslednji put viđen na radaru kontrole leta u 11.34. Odmah potom, s pristanišne zgrade, uočen je u daljini, prema Avali, kratkotrajan plamen, a zatim i dim.

Pre nego što se veza s posadom prekinula letelica je bila na visini od 5.000 stopa kada je kapetan tražio da se, zbog priprema za sletanje, spusti na 3.000. S obzirom na to da je visina Avale tek oko 1.700 stopa, to im je i dozvoljeno. Nažalost, najverovatnije zbog neispravnog uređaja za navigaciju, ali i guste magle, avion je izgubio visinu i udario u padinu 200 metara niže od Spomenika neznanom junaku.

Foto: youtube.com/ Regionalna televizija Kraljevo i Ibarske novosti

 

Katastrofu niko nije preživeo, a već tokom dana iz ministarstva odbrane Sovjetskog Saveza stigao je i zvaničan spisak s imenima članova posade i putnika. Posmrtni ostaci nastradalih su prebačeni u Dom JNA, gde im je mnoštvo Beograđana odalo poštu. Već sutradan su iz Moskve stigle i dve nove sovjetske delegacije. Prva, s generalom armije Aleksejom Aleksijevičem Jepiševim na čelu, imala je tužan zadatak da preuzme posmrtne ostatke i vrati ih u domovinu. Stradali su sahranjeni u zajedničkoj grobnici na moskovskom groblju Novodevičje, izuzev urne s posmrtnim ostacima maršala Birjuzova, koja je položena u zidine Kremlja, iza Lenjinovog mauzoleja, gde su sahranjivane najviše društveno-političke ličnosti SSSR. Svi oficiri su posthumno odlikovani i od maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita.

Svrha druge delegacije, s maršalom avijacije Sovjetskog Saveza Vladimirom Aleksandrovičem Sudecom na čelu, bilo je prisustvo obeležavanju Dana oslobođenja, ali je njihov dolazak, pokazalo se, bio zaludan. Naime, odmah po nesreći proglašena je dvodnevna nacionalna žalost, a sve manifestacije i priredbe upriličene u čast praznika bile su otkazane. Jedino što su na Spomen-groblje boraca NOR, Grobnici narodnih heroja na Kalemegdanu i Groblju oslobodilaca Beograda 1944. položeni venci. Prema svemu viđenom, bila je to najtužnija proslava oslobođenja glavnog grada u njegovoj istoriji.

 

MA DA L' JE MOGUĆE?!
Svetac prodavao novine na Terazijama Zvuči kao početak humoreske, ali nije: Sveti Jovan Šangajski, jedan od najpoštovanijih duhovnika u pravoslavnoj crkvi, svetac koji je ostavio dubok trag među milionima vernih, od Kine do Sjedinjenih Američkih Država, zaista je živeo u Beogradu. I ne samo da je živeo već se za život borio prodajući novine od Terazija do Kalemegdana.
"Orijent ekspres" često je kasnio Podatak da je voz "Orijent ekspres" kasnio samo jednom u svojoj istoriji je, nažalost, samo mit. Navodno, to se dogodilo u Beogradu, 1928, kada se čekalo na Milunku Savić, za koju se neko naknadno setio da joj je mesto u Parizu, na proslavi desetogodišnjice završetka Velikog rata. Ne znamo koliko je to tačno, ali je izvesno da se i ovaj simplon, kao i mnogi drugi, često suočavao s nepredviđenim kvarovima i vremenskim nepogodama, što je neminovno dovodilo i do kašnjenja.
Kalvarice za nezaborav Kalvarice su stepenište u Zemunu koje spaja Tošin bunar s brdom Kalvarija. Na vertikalnoj strani svakog od 128 gazišta ispisana su imena ljudi koji su svojom delatnošću ostavili dubok trag u životu Zemuna. Ova neobična kulturna oaza nastala je pre tri godine inicijativom grupe mladih ljudi, a zanimljivo je da je više vremena trebalo da se obezbede neophodne dozvole nego da se uredi ovo nekadašnje gradsko ruglo.