HOĆU, MAJKO, HOĆU U GRADSKU ČISTOĆU: Srpski telegraf i Republika sa narandžastim uniformama u noćnoj akciji otklanjanja smeća (FOTO/VIDEO)

Foto: ST/P.Divac

Kroz smeh, radnik beogradskog JKP "Gradska čistoća" Zoran Anđelković (41) dočekao nas je kad smo, prema dogovoru, došli da s njegovom tročlanom ekipom odradimo smenu.

Dolazak do Zoranovog kamiona, međutim, nije bio nešto posebno prijatan. Prošla je ponoć, činilo se da se vazduh ledi prilikom svakog izdisaja. Ulice Vračara puste, tek poneki automobil prođe, dok se gusta magla spuštala sve brže. Onda smo u daljini opazili upadljivo narandžasto vozilo. Kad smo prišli, vozač se brzo i vešto uparkirao pored nas, a iza zadnje strane kamiona pojavila su se nasmejala lica dvojice radnika "Gradske čistoće"...

NA IVICI TUČE

Osmesi na njihovim licima u prvi mah su nam delovali čudno. Zar je moguće biti tako vedar i nasmejan, kao da nije toliko hladno, sumorno i teško. Redosled uvek isti: uklanjaš smeće, popneš se na kamion, siđeš sa kamiona, isprazniš kontejner, ponovo se penješ na kamion... I tako svake večeri, dok Beograd spava.

Prvi nam je prišao Zoran. Snažan stisak, vedro lice... Upuštamo se u razgovor kao da se dugo znamo. Novog privremenog člana ekipe on i kolege prihvataju raširenih ruku.
Krećemo u akciju i usput pričamo o tome koliko je teško obavljati ovaj posao, u Anđelkovićevom slučaju, pune 22 godine.

Saznajemo od Zorana da se svakog dana sa Vračara iznese između 80 i 90 tona smeća. Tokom noći u ovaj kamion u prvoj turi ubaci se od 6,5 do sedam tona. POGLEDAJ GALERIJU

- Naša ekipa broji tri čoveka. Vozač i dva komunalna radnika. Smena počinje u 22 časa i traje do ranih jutarnjih sati. Neprijatnosti ima, ali se ne žalimo, radimo svoj posao i sa svakom noćnom smenom se izborimo kako možemo i moramo. Kad ne mogu da prođu od nas, neki malo psuju, malo se nerviraju. Ponekad se atmosfera zaoštri toliko da može doći i do fizičkog okršaja iako smo tu samo da bismo radili svoj posao. Čudni su ljudi, naročito noću - objašnjava Zoran.

Nepropisno parkirana vozila, otpad koji nije predviđen za ovaj način odnošenja, zvižduci, povici, trubljenje... Sve su to situacije, kako smo se i sami uverili, s kojima se Zoran više od dve decenije suočava na svom radnom mestu.

- Dešava se da se neko bahato parkira ispred kontejnera i da mi ne možemo da mu priđemo. Tada sve ide na mišiće, budući da teške kontejnere moramo da odvučemo kako znamo i umemo do kamiona. Dodatno nam je otežavana situacija kada neko baca šut i građevinski otpad iako to nije propisano da se odlaže na ovom mestu. Tada su sudovi preteški, toliko da puknu točkovi, bukvalno se snalazimo kako znamo - priča nam Zoran usput, dok prolazimo vračarskim ulicama.

BAČENO BLAGO

Anđelković je ceo život u noćnoj smeni, radio je i na pranju ulica i na iznošenju smeća. Kaže da se posle toliko godina čovek navikne na sve, pa i na beskućnike koji spavaju među smećem, u kojem se, neretko, krije i neka dragocenost.

- Na razne stvari moramo da mislimo, da pazimo, kako na automobile tako i na pešake. Tu je velika odgovornost i na vozaču, kuda sve mora da prođe i da se provuče, ali i na nama prilikom dopremanja kante do kamiona, da ne ogrebemo neki auto ili udarimo pešaka. Baš pazimo. Svaki kamion ima svoju turu, ovaj naš ide kroz Mileševsku, Sinđelićevu... - objašnjava nam Zoran, koji nas je, iako smo i na to bili spremni, poštedeo težeg rada.

Tako je naša smena ostala na tome da smo se provozali držeći se za šipku kamiona, tek da vidimo kako to izgleda. Zavirili smo i u kontejnere, međutim, ove noći nije bilo ničeg neobičnog. Ni ljudi ni bačenog blaga...