VESIĆ ODGOVORIO KESIĆU: Kad se držiš tuđih viceva, čovek bi pomislio da nešto i vrediš

Foto: ST/N. Pančić

VESIĆ ODGOVORIO KESIĆU: Kad se držiš tuđih viceva, čovek bi pomislio da nešto i vrediš

Njegovu objavu prenosimo u celosti:

"Za Zorana Kesića mi ne trebaju kilogrami monografija. Dovoljan mi je tekst od nekoliko hiljada karaktera.  

Kad se drži tuđih viceva, čovek bi pomislio da nešto i vredi. Ali, kada otkaže „idiot“, Kesić se solidariše sa tom spravom. Zaćuti „idiot“, sprava sa koje on u studiju čita “svoje reči”, zaćuti i Kesić. Recimo, u emisiji „Nedeljom u dva“ na HRT-u, umesto idiota, preko puta Kesića je sedeo Aca Stanković. Ni Aca, takođe ne koristi idiota, nego je gledao u Kesića.

U tom susretu veštačkih inteligencija, bilo je tužno gledati Kesića kako se ulaguje Stankoviću, jer kada mu čitav tim komičara koji radi za njega ne suflira, on je tek patetični pozer bez duha, sa stavom manekena za šampon protiv peruti.

Nikada Kesić nije izbacio svoj štos koji će se godinama prepričavati, nikada nije smislio originalnu dosetku ili ne daj Bože, odigrao igru reči koja će ga popeti na novinarski vrh.

Šta misliti o čoveku koji nema svoje mišljenje, već čita tuđa? A i dok čini tu, za njega, složenu radnju, često zamuckuje, pa reditelj emisije „24 minuta“  ponavlja scene, kako bi se Kesićeva misao uskladila sa tempom „idiota“. 

Nemam nikakvu sumnju da je i na intervju za jedan medij, Kesić krenuo sam, kao dete koje je pobeglo od kuće, odnosno, od svojih scenarista. Naime, „čitač idiota“ je umislio da je postao original! I, šta je učinio? Pokušavajući da uvredi mene, kazavši da Vesić nikada neće postati Beograđanin, komičar bez ijednog sopstvenog vica, novinar koji nije napisao nijednu svoju originalnu rečenicu - osim kada se potpisuje - pokazao je ko je i šta je. Neću vam to do kraja otkriti, jer je poznato da sam humana, dobronamerna i politički korektna osoba, sa posebnom empatijom koju gajim prema plagijatorima tuđih misli. Beograd odmah prepoznaje takve folirante poput Kesića koji i u kafani pričaju viceve tako što ih čitaju sa puškica. 

Tako ga, naime, ogovaraju oni koji pišu za njega. Kada žele da ostane bez reči, namerno mu ne pišu štampanim slovima. Tada Kesić ođednom postaje ćutljiv, duboko zagledan u ćevape.   

Foto: printscreen

Naravno da Kesić još ne shvata da nije uvredio mene. Do te misli on ne može da dopre, jer mu je nisu napisali. On se svojom rasističkom izjavom narugao brojnim poznatim Kruševljanima koji su obeležili Beograd svojim delom, poput Čkalje, Đuze Stojiljkovića, Bate Paskaljevića, Taška Načića, Nebojše Bradića, Stanislava Biničkog, Vojina Ćetkovića, Dobrice Ćosića, Ljiljane Habjanović Đurović, Novaka Novaka... Mogu da nabrajam unazad daleko kroz istoriju i dođem do despota Stefana Lazarevića. U njegovo vreme bi ga prezenter tuđih viceva proglasio za „personu non grata“. Despot Stefan bi se slatko nasmejao. Bio je blagonaklon prema dvorskim ludama. 

Ne ljutim se ja na Kesića. A kako bih, kada je maksimum njegove lucidnosti i duha da se kandiduje za izdavača licenci za Beograđane. Zaista, kako zameriti her Fliku zato što pokušava da otera Renea iz kafane. 

Kada se prisetim, možda ipak bolje razumem zašto bi me Kesić proterao iz Beograda. Nema Vesića, nema ni svedoka. Prsti me svrbe da to otkrijem, zbog svih Kruševljana koje sam pobrojao. Prvi koji je otkrio da je tadašnji novinarski junoša folirant, bio je legendarni Đoko Vještica. Dolazio sam tada kod Đoke, jer sam bio član Izvršnog odbora Skupštine grada, kada je Zoran Đinđić bio gradonačelnik Beograda. Kesić je radio kao reporter sa pijace, što je pravi početak za svakog novinara. To sam i ja radio u svom Kraljevu, gde sam odrastao, čekajući godinama da mi ispod teksta potpišu ime i prezime, kad konačno popišem sav paradajz, paprike i krompir. Bila je to čast za mene, ne i za Kesića.  

On je i tada bio nestrpljiv i nametljiv, hteo je sa pijace odmah u studio, pa mi je Đoka jednom ispričao da je jedan Kesićev rođak insistirao da ga prime u Studio B. Naravno, Đoka kao Đoka, nije hteo da mi to kaže direktno, nego mi je šeretski namignuo i rekao da je za Kesića, preko rođaka, urgirala služba. Ja sam ga, onako naivan, pitao - koja služba, jel komunalna. Đoko se nasmejao i objasnio mi: 

- Ma jok, 'ona služba'. 

Đoko Vještica je bio dovoljno mudar da je znao da se takve molbe „službe“ ne odbijaju, ali je bio i toliko veliki novinar, da je znao da takve kadrove drži što dalje od pravog novinarstva. 

Ali Kesić se otrgao, pobegao sa tezgi, uvek zaštićen nevidljivim mentorima i scenaristima. Ko bi, ako ne Kesić, sa tolikim entuzijazmom vređao Noleta Đokovića i kao reporter najavljivao da je plan porodice Đoković da ulože značajna sredstva u obnovu Beogradske kanalizacije. Ispod Beograda će potom izgraditi savremeni Akva park, izveštavao je primetno euforično Kesić, a to bi se, nastavio je on, povezivalo sa odigravanjem teniskog turnira 'Serbia open Belgrejd klozet'. 

Kada biste ga sada pitali da li se toga seća, Kesić bi za svedoka saradnika pozvao, naravno – idiota. Ne sumnjam da bi prodao svog najboljeg druga! Zavapio bi - Nisam to rekao ja, već idiot! 

Smeško lažne elite i plagijator tuđih fora, ismeva Đokoviće poreklom sa Kosova, sada mu smetaju i Kruševljani. On je kao konobar koji čak ni jelovnik ne ume da nauči napamet, već mora da ga pročita s poentom, ne razlikujući gambore od punjene pljeskavice. Zaista je smešno to što sebe smatra duhovitim. Zato preporučujem momcima koji pišu za njega da traže beneficirani radni staž. 

To je razlika između njega i mene. On čita ono što mu drugi pišu, ja pišem i govorim ono što mislim. Dok on zaneseno citira idiota, kao da se ogleda u njemu, ja ga prezirem. Ne mislim na spravu, ona je nevina!"