SLAVKA I STEVA ŽIVE U ULICI KOJA NOSI IME PO NJIHOVOM POGINULOM SINU! Ispovest jednih od najstarijih meštana Orahovca: Najteže nam pada što sinu na grob ne možemo da odemo! (VIDEO, FOTO)

Foto: ST/Nemanja Pančić

SLAVKA I STEVA ŽIVE U ULICI KOJA NOSI IME PO NJIHOVOM POGINULOM SINU! Ispovest jednih od najstarijih meštana Orahovca: Najteže nam pada što sinu na grob ne možemo da odemo! (VIDEO, FOTO)

I kad je bilo najteže ostali smo na svom ognjištu, ostali smo da branimo dedovinu, dali ono najvrednije što smo imali, svog sedamnaestogodišnjeg sina. Ovako razgovor staračkim i drhatvim glasom počinju baka Slavka Radić i njen suprug, deda Steva Radić, koji je sada jedan od najstarijih meštana Orahovca.

Iako im je ceo život prošao u borbi, oni su i dan danas na svom ognjištu, odakle nikada nisu poželeli da odu, a kako i kažu, gde bi išli kad ulica u kojoj žive nosi ime njihovog sina, junaka koji je za svoju zemlju dao život, a koji je stradao od ruke Albanaca.

- Naš sin je imao 17 godina kada je došao i rekao da hoće da ide na vojnu akciju i mi ga nismo zaustavljali. 28. avgusta je trebao da dođe, a 26. je poginuo, ubili su ga Albanci. Sa majkom još jednog od momaka koji je sa njim otišao, sećaam se, pričao sam o tome kako treba da nam dođu deca. Čekali smo kod kuće, pili kafu, kad odjednom dođoše medicinske sestre i predsednik omladine za Kosovo, tadašnji, Ašim Redžepi. Sećam se, sestrić moj je došao, počeo da plače, jer je on već saznao da mi je sin poginuo. Sestre su htele da mi daju nešto da za smirenje, nisam želeo. Bilo je jezivo. Čekali smo pet dana da nam stigne telo sina, da možemo da ga sahranimo. Naša ulica, ova u kojoj i danas živimo nosi njegovo ime i kad me neko pita što ne odem sa Kosova, pa kako da odem kad  ulica u kojoj živim nosi ime mog staradalog sina, a ja da idem odavde, pa to ne može - ispričao je kroz suze deda Steva. POGLEDAJ GALERIJU

Baka Slavka kaže da je primorana da živi okružena onima koji su joj ubili dete, ali da joj to nije najbolnije.

- Ja živim orkužena onima koji su ubili mog sina, ali ja njih ne vidim, kao da nisu tu. Meni je najgore, jer ja ne mogu mom sinu na grob da odem. Pre četiri, pet godina do sanduka su mu grob iskopali, samo što mu kosti nisu pomerili. Bolno je sve to - priča neutešna žena.

Kako kaže, drugo dvoje dece su joj takođe jedva živu glavu izvukli i rizikujući živote izašli iz Orahovca.

- Sin je došao jedan dan i rekao da je odlučio da ide, jer ne može više da podnese sve što se događa, ubijanja, kidnapovanja, svega je bilo... Ispratimo ih mi tako, oni krenu, a Albanci im ne daju da izađu. Pojavi se tada neki šiptar i kaže mom sinu: Ti ideš, ti i ja smo se dogovorili sa KFOROM, ti ćeš da ideš poslednji u koloni, a oni će da te prate na retrovizoru". I tako je otišao. Stigli su u Veliku Hoču i tamo su se bunili što moj sin izlazi, hteli su da mu izlupaju kola. Na kraju je on došao do Prištine odakle je posle noću nastavio ka našoj granici, došao je do Karaule i tamo su mu naši policajci, kada im je rekao da je iz Orahovca, dali vodu, sok, jer je otišao bez ičega i rekli mu da ide što pre. Oboje dece su mi izašli teško i to me stalno podseća, ne, nema života ovde - kroz plač priča baka Savka.

BONUS VIDEO: