Potresna ispovest zastavnika zbog kojeg je Vučić plakao: Deca mi vezuju pertle, nikada više neću moći da ih uhvatim za ruku...

Foto: youtube.com/Aleksandar Vučić

Aleksandar Vučić

Radio je kao pirotehničar na uklanjanju bombi koje je NATO sejao po Srbiji, a od jedne koja je eksplodirala ostao je bez obe šake.

- Sećam se eksplozije i dima. Kroz maglu vidim da nemam desnu šaku, za levu ne znam… Krv mi se slivala niz lice, ali vidim da kolege trče prema meni. Osećam bol u duši. Do pre mesec dana sam držao decu za ruku, a sada neću moći da ih pomilujem. Kažu da vojnici ne plaču... Posle nekoliko meseci od ranjavanja, kada su mi deca došla u posetu, plakao sam. Plačem i sada u duši - bile su reči koje je zastavnik izgovorio u Nišu.

BAKSUZNI 107

Oštećena mu je desna potkolenica, zbog koje se otežano kreće, stradala mu je leva strana lica, a sluh na levom uhu je potpuno izgubio. Uklonio ih je 106, a 107. je eksplodirala. Bilo je to na Kopaoniku 25. aprila 1999.

Foto: Privatna arhiva

Slađan Vučković sa porodicom

- Takve bombe su napravljene tako da ubijaju sve u prečniku od 15 metara. Preživeo sam pukom slučajnošću jer je bomba bila pored jedne velike stene i najveći deo eksplozije je bio usmeren prema njoj, te je mene zahvatio samo delić. U tim prvim trenucima nisam osećao bol, video sam da nemam desnu šaku, a sa tog mesta krv je šikljala kao iz baštenskog creva. Levu su mi amputirali u bolnici. Rekli su da je sreća što sam živ jer to retko ko preživi - priča Vučković.

Foto: Privatna arhiva

Rat ga je i zatekao na radnom mestu i svoju borbu završio je upravo tamo. Obavljajući dužnost, svoju porodicu nije video mesec dana i pitanje je kad bi da nije bilo te nesreće.

- Bio sam na terenu kada nam je javljeno da se vratimo i da će početi bombardovanje. Svaki dan smo raščišćavali zaostalu municiju, spavali smo gde smo stigli, samo da što više obezbedimo teren, da još neko ne pogine. Pokrivali smo veliki rejon: Aleksinac, Vranje, Surdulicu, skoro sve do granice. Međutim, mi nismo stizali da očistimo koliko su oni sejali bombe. Sa porodicom sam se sreo sasvim slučajno. Bio sam na zadatku u Surdulici, a pošto je moja supruga odatle, došli su kod njenih. Iskoristio sam tih nekoliko sati, koliko je trajala vazdušna opasnost, da se vidimo. Sledeći put smo se sreli u bolnici - priseća se zastavnik.

Foto: Privatna arhiva

SREĆAN ČOVEK

Slike iz bolnice pamtiće ceo život.

- Na VMA je postojalo posebno odeljenje za amputirane. Koliko je samo mladih momaka od po 19, 20 godina ležalo pored... Nekom je falila ruka, nekom noga, drugima i jedno i drugo. To i decu nikad ne smemo oprostiti. Ipak, i pored svega što me zadesilo, srećan sam i bogat čovek. Imam zdravu porodicu, decu, a hvala bogu, sada i unučiće. Oni mi olakšavaju život u svakodnevnim stvarima i drže u životu - zaključuje Vučković, koji je odlikovan ordenom za hrabrost.

Foto: Privatna arhiva

Kasetne bombe još ubijaju Vučković navodi da se prema poslednjem izveštaju od ovog meseca na našoj teritoriji još uvek nalazi dva i po miliona metara kvadratnih kontaminiranog terena od zaostalih kasetnih bombi. Pre sedam godina dvojica pirotehničara stradala su upravo na taj način, i to baš na Kopaoniku, u blizini mesta gde je Slađan izgubio obe šake. U penziji se priključio Konvenciji o kasetnoj municiji, koja podrazumeva zabranu njihove upotrebe, proizvodnje i skladištenja. Inicirali su je Norveška, Austrija, Srbija, ali na kraju nismo pristupili tome.

Ja mogu da plačem, vi, Slađane, nemojte Vučić je u obraćanju na komemorativnom skupu u Nišu, ne krijući suze, ovo rekao o Vučkoviću: - Dragi Slađan, divni čovek, podoficir koji je izgubio obe šake, naleteo je na 107. minu koju su zločinci bacili, ali ima unuke i imaće ih još, akobogda. Hvala vam na junaštvu, na odanosti otadžbini. Nema ništa preče i važnije od otadžbine. Hvala vam beskrajno, klanjam se i beskrajno hvala za svu decu koju ste spasli od zločinačkih mina. I za razliku od vas, ja mogu da plačem. Imam pravo na to, vi nemate, vaši unuci Bogoljub i Anđela bi se ljutili.