Srpkinja iz Francuske za Srpski telegraf: Zarađuju i na mrtvima!
IZVOR: Bojana PAUNOVIĆ - 14.04.2020 | 03:53
Moje ime je Nina Simeunović. Srpkinja sam. Imam 43 godine. Radim kao stomatološka sestra. Od 2003. godine sam u Francuskoj, poslednje tri godine u Antibu.
Ovo je moja priča u vreme korone...
KOLIKE SU KAZNE
Za napuštanje kuće tražimo dozvolu od policije putem interneta. Na zahtevu upisujemo ime, prezime, tačnu adresu, gde se tačno nalazimo, datum rođenja, mesto rođenja i razlog zbog kojeg izlazimo. Zatim dobijamo QR kod i od trenutka kad taj kod učitamo na telefon ili odštampamo na papir, imamo tačno u minut i sat vreme u kojem možemo da napustimo kuću. Udaljiti se možemo maksimum 1.000 metara. Možemo da obavimo samo najneophodnije stvari, da odemo do apoteke, po prehrambene namirnice, kod lekara. QR kod nosi u sebi sve informacije. Što se namirnica tiče, moramo da idemo u najbližu prodavnicu. Čak i ako ima drugih u rastojanju do 1.000 metara, traže da idemo u najbližu.
Za sve koji se ponašaju mimo ovih pravila prva kazna je 35 evra na licu mesta, ako se prekršaj ponovi, kazna je 1.500 evra, a ko nema da plati na licu mesta, kazna se uvećava 300 odsto. Generalno, mi se u stvari krećemo jednom u pet-šest dana na po sat vremena u krugu od 1.000 metara. Time sam vam sve rekla. Takođe, u prodavnicu ne mogu da idu dvoje iz kuće. Ako želimo da izvedemo decu na sat vremena, mada ih niko ne izvodi, ne može jedan roditelj sa dvoje dece, mora jedan roditelj na jedno dete. I to da ga drži za ruku da dete ne bi trčkaralo. Potpuni policijski čas traje celu noć, od 22 do ujutru.
Zvali me posle 25 godinaNina Simeunović prijatno je iznenađena pozivima iz Srbije: - Javili su se ljudi koje nisam čula po 25 godina kad su saznali da sam zaražena. S druge strane, neki od Francuza s kojima sam bila bliska uopšte se nisu javili. Mi smo jako solidaran narod, mnogo manje toga ima ovde. |
UBIJAJU PENZIONERE
U Parizu je još rigoroznije, živela sam tamo 16 godina pre nego što sam se doselila u Antib. Tamo više nemaju mesta u bolnicama.
U automobilu može da bude samo jedna osoba, koja mora imati potvrdu da ide na posao, plus QR kod, da se vidi kad je krenula od kuće. Ne možete otići kod prijatelja ili kod roditelja da ih posetite. To jeste ograničavanje slobode kretanja, ali mi to ovde shvatamo kao opravdano. Niko se ne buni, svi shvatamo da je to jedni način da je ovo za naše dobro. Nisu retke ni prijave komšija kad vide da neko ne poštuje pravila u potpunosti, to se smatra građanskom dužnošću. Jako mi je žao kad vidim da se deo naroda u Srbiji žali, kad ne shvataju da je sve ovo za naše dobro.
Škola loše organizovanaŠkola je ovde jako loše organizovana, profesori pišu na mejl roditelja, pošalju koja se nastavna jedinica obrađuje, pošalju zadatke, i to je sve, kaže naša sagovornica. - Stariji đaci uspevaju da prate, ali mlađi, naravno, ne. Koliko vidim, škola u Srbiji je mnogo bolje organizovana jer dete sedi ispred TV i može samostalno da prati čas - kaže Nina. |
Korona je ovde donela mnogo ružne stvari. Na primer, pacijenti stariji od 70 godina nemaju pravo na respirator iako su ceo radni vek uplaćivali 40 odsto za zdravstveno osiguranje. U Parizu nema nijednog mesta u bolnicama, mnogo je preminulih. Po 1.000 tela je u jednoj sali. Na preuzimanje tela se čeka i po nekoliko sedmica, a po danu naplaćuju boravak tela u mrtvačnici 35 evra. Stvarno neverovatno. I nehumano. Građani su se zbog toga pobunili.
Šokantno je i da penzioneri iz staračkih domova nemaju pravu na bolničko lečenje iako se koronavirus uvukao u domove za stare, mnogo je preminulih, 30 odsto celokupne smrtnosti otpada na gerontološke centre.
Ja sam stomatološka sestra u hirurškom bloku, radila sam sa jednom maskom dnevno dok nas nisu zatvorili jer su procenili da nemamo ni minimalne uslove rada. Ja sam koronavirus dobila najverovatnije tamo, bila sam jako loše i dalje imam bolove u grlu, glavobolju, kašalj, 18 dana sam bila jako bolesna, sa svim mogućim simptomima, to je mnogo gore nego običan grip.