Ispovest hrabre doktorke u borbi protiv opake bolesti! Dva meseca u CRVENOJ ZONI
IZVOR: Bojana PAUNOVIĆ - 01.05.2020 | 03:53
Moje ime je Nataša Gocić Perić, imam 44 godine i specijalista sam interne medicine, subspecijalista kardiologije. Supruga sam i majka jedne divne devojčice Sare (9). Pre izbijanja epidemije, tačnije od novembra 2019, radila sam na odeljenju internističke intenzivne jedinice Urgentnog centra KC Vojvodine kao šef odseka. Od marta sam koordinator jedinice intenzivne nege respiratornog centra za lečenje KOVID-19 pozitivnih bolesnika.
Foto: Privatna arhiva
U KCV Novi Sad sam prešla nakon više od 10 godina rada u drugoj ustanovi. Dočekali su me divni ljudi, otvoreni za saradnju.
Onda je došao 6. mart, kada nam je najavljeno da u KCV stiže prvi bolesnik sa potvrđenom KOVID-19 infekcijom i upalom pluća, a pritom mlad i bez pratećih bolesti. Cela ekipa je kompletno i propisno obučena čekala prijem. Nije nam bilo svejedno, bio je to prvi bolesnik u Srbiji. Očima smo se sporazumevali dok smo ga postavljali na kompletan monitoring. Oči su nam se samo i videle. Bio je uplašen. Pacijent je izlečen i nakon nekoliko sedmica je otpušten kući. U međuvremenu, bio je na kontroli. Ono što je rekao pamtiću zauvek: "Znam vas po očima."
Foto: Privatna arhiva
BITKA S LAŽIMA
Za sve ovo vreme bila sam jedan dan odsutna iz takozvane crvene zone. I taj dan sam provela sa porodicom i mobilnim telefonom u rukama. Tim koji leči bolesnike sa potvrđenom KOVID-19 infekcijom je fantastičan, multidisciplinaran. Infektolozi, anesteziolozi, internisti, lekari opšte medicine, medicinski tehničari. Svako svakom pomaže. Ne jednom, ostajali smo svi zajedno i po više od 24 sata, koliko traje dežurstvo, dobrovoljno, ne pitajući za radno vreme, ne žaleći se na umor. Iskrena da budem, teško je, ali volja i želja da svojim znanjem pomognem u lečenju ovih bolesnika dala mi je i još mi daje snage da izdržim.
Dr Nataša Gocić Perić, koja je za sve ovo vreme jedan jedini put nakratko napustila prvu liniju odbrane od korone, za naš list opisuje šta je sve preživela
Bilo je preteških trenutaka. Svakom lekaru, pa i meni, teško pada kada se ugasi ljudski život. Sećam se... Dve reanimacije u isto vreme, krevet do kreveta. Svi smo bili tu, radili kao sat, sinhronizovani i mirni. Onda shvatite da ste uspeli, ceo tim je uspeo. Pacijenti stabilni nakon višesatne borbe. Znam da sam nakon toga prvi put plakala. Svoje dete učim da nije sramota plakati. I nije! Preplave vas emocije i samo krene... A tada vam priđe koleginica, borac, lavica, zagrli vas... Smirite se, nastavljate dalje. Nema odmora.
Mama, koliko ste ljudi izlečili?Foto: Tanjug/AP Moja Sara? Sara je razumna devojčica puna empatije, upoznata je šta mama trenutno radi i protiv čega se bori. Otvoreno sa njom razgovaram o svemu. Što se tiče pitanja koja postavlja, to je: "Mama, koliko ste ljudi izlečili? Ostalo mi ne pričaj." Draga Saro i Srki, hvala vam što ste baš moji i što me razumete. Volim vas najviše. |
Šta god ko mislio, rekao, plasirao, na prvom mestu su pacijenti i briga za njihov život. Naravno, i naša sigurnost je veoma važna. Organizovani smo, imamo dovoljno zaštitne opreme, verujte. Vest da nemamo opremu sam čula sa dan-dva zakašnjenja, kada sam skidala skafander, rukavice, naočare, kapu, masku i vizir, izlazeći iz crvene zone. Čula sam to u prolazu. Šta da kažem? Prava istina je da se borimo za svakog bolesnika. To je važno za nas. Verujemo u pobedu i nema odustajanja.
Foto: Privatna arhiva
KOJI JE DAN?
Nekada ne znam ni koji je dan, datum... Teško se ujutro budim, inače. Spavalica sam, ali sada, kada zazvoni alarm, skačem. Ujutru, nakon primopredaje, koja je veoma detaljna i u kojoj učestvuje više lekara, započinjemo vizitu pod punom opremom. Pregleda se svaki bolesnik, laboratorijski nalazi, radiogrami, koriguje se terapija spram aktuelnog stanja. Teški su bolesnici, pa vizita potraje. Kada završimo i popnemo se u zelenu zonu, prostor u kom boravimo, jedemo, pijemo čaj ili kafu, a prethodno okupani, presvučeni i dezinfikovani, nastavljamo rad. Pogled nam je sve vreme na centralnom monitoringu, preko kog pratimo sve vitalne parametre svih bolesnika. Imamo i toki-voki (hvala našim divnim policajcima), preko kojeg lakše komuniciramo sa crvenom zonom.
Jedva čekam dan kada će pasti maske i naša lica ukrasiti osmesi
Kada ovo prođe, prvo ću izgrliti moju Saru i supruga Srđana, roditelje koje vidim samo iz auta dok stoje na terasi i mahnu mi, drage komšije Ališiće sa našeg sprata, koji mi čuvaju devojčicu kad god je potrebno. Zahvaliću svim prijateljima koji su pokazali na bilo koji način da misle na mene, na sve nas medicinare. Posebno ću zahvaliti celom koronatimu KCV. Obećala sam im zajedničku fotografiju, jednu veliku, nakon svega. Kada padnu maske i naše lice ukrase osmesi.
MOJA PORUKA SRBIJI:Kada je bogatstvo izgubljeno, ništa nije izgubljeno. Kada je zdravlje izgubljeno, sve je izgubljeno (Dostojevski) |