GDE JE TEŠKO, TU JE HANA! Ispovest glavne sestre u KOVID BOLNICI: U AFRICI SE SPREMALA ZA ARENU!
IZVOR: Kristina ILIĆ - 07.01.2021 | 11:17
Borba za život obolelih od korone može da se poredi sa naporima i iskustvima u misijama u Kongu i Centralnoafričkoj Republici, u kojima sam provela četiri godine
Hana Ožegović Cuadro (39), glavna medicinska sestra u KOVID bolnici u Areni, inače zaposlena na VMA, od samog početka karijere pomaže tako gde je najteže. Bila je u mirovnim misijama u Africi, a sada vodi bitku protiv nevidljivog neprijatelja - koronavirusa.
- Misije su posebno iskustvo, s prvim odlaskom došao je strah od nepoznatog i prvi susret sa tom vrstom straha bio je neverovatno stresan. Međutim, čovek se navikne i to mi je pomoglo da sada u ovim situacijama veoma brzo reagujem i donosim odluke - objašnjava Hana u ekskluzivnoj ispovesti za Srpski telegraf.
Foto: ST/N. PANČIĆ
DUG OPORAVAK
U misiji u Kongu bila je 2012. i 2013, u Centralnoafričkoj Republici naredne dve godine, a kaže da taj iscrpljujući i konstantni rad može da se poredi sa iskustvima u crvenoj zoni u Areni.
Gde je teško, tu je Hana- mirovna misija u Kongu (2012. i 2013) - mirovna misija u CAR (2014. i 2015) - KOVID bolnica u Novom Pazaru (3. jul - 5. avgust 2020) - KOVID bolnica Arena (17. oktobar 2020. -) |
- Nama je nakon misije potrebno sigurno tri nedelje do mesec dana da se vratimo u neku normalu i to je stres sam po sebi. Tamo ste stalno u uniformi, na zadatku ste 24 sata sedam dana u nedelji, nema spavanja... Doduše, tako je i ovde u Areni, pa mi je to bila dobra priprema za ovo što me ovde dočekalo. Misije su me naučile da izgradim pravi odnos s kolegama, da prepoznam njihov strah i da za kratko vreme vidim koliko ko može i zna. Važno je da se ne oseti tenzija, a kad sve prođe, tek onda nastupa stres i razmišljanje o njemu - priča Hana.
Foto: ST/N. PANČIĆ
Hana je prvobitno bila u poljskoj bolnici koja je formirana u Novom Pazaru u vreme kada je broje obolelih i preminulih tamo bio rekordan, a onda je prihvatila da kao glavna sestra dođe u Arenu u momentu kada je drugi put otvorena za zaražene koronom. Od 17. oktobra tamo provodi svaki dan.
Najteže su reanimacije- Reanimacije su uvek teške, hvala bogu, sve protekne dobro, ali toga ima stalno. Inače je u zdravstvu to normalna pojava, koja se dešava, ali je bitno da ih uhvatimo na vreme, da napravimo sve što je potrebno, da spasemo pacijenta i da ga dalje premestimo da mu se pomogne ukoliko je za intenzivnu negu - navodi Hana Ožegović Cuadro. |
- U Novom Pazaru su uslovi rada bili zaista teški, ali me stalno vodi želja da pomognem. Čak 30 odsto kadra u Areni je ovde od prvog dana, imam ljude koji rade svaki dan još od Sajma i svima nam je cilj da se ovo što pre završi. Kada tako razmišljaš, onda ti ništa ne pada teško - objašnjava Ožegovićeva.
DRUGI TALAS TEŽI
Kako svedoči sagovornica Srpskog telegrafa, klinička slika pacijenata sada je mnogo teža.
- U prvom talasu korone Arena je imala ukupno 434 pacijenta, a mi smo od 25. oktobra do danas zbrinuli 2.219 pacijenata. To je ozbiljan broj, hala je konstantno puna, i to su ozbiljni pacijenti. Medicinske sestre su podeljene u tri smene, koje traju po osam sati, pola sata ranije se kreće u oblačenje skafandera, nakon toga se svi izobeležavamo imenima i onda se kreće. U hali trenutno imamo četiri odeljenja, a na svakom odeljenju imate one koji su bez težih simptoma i one koji nisu dobro, od 216 kiseoničnih mesta uglavnom su sva puna - navodi Hana.
Foto: ST/N. PANČIĆ
Sa 17 godina radnog staža na VMA jedna je od iskusnijih, a u crvenu zonu u pomoć dolaze i sestre koje imaju nekoliko godina do penzije iako znaju da se suočavaju sa velikim rizikom.
1. Šta je teže, misija u ratnom području ili svakodnevno suočavanje sa izazovima u Areni? - Svaka situacija vuče isti nivo stresa, ali različite nepoznanice. Tamo ne poznajete strukturu ljudi, jezik, teren, ne znate gde idete bez obzira na to što vidite na slikama nešto ili vam je neko pričao kako to izgleda. Dok ne kročite svojom nogom, ne udahnete vazduh, ne osetite atmosferu, ne pomaže ništa. Jedno mesec dana je potrebno za potpunu adaptaciju, da se naviknete na celu priču. U Centralnoafričkoj Republici, na primer, na 40 stepeni nosite dug rukav, zbog malarije, nakon mesec dana izađem na sunce, ali mi nije vruće. Ništa ne može da me potrese koliko to da ljudi u timu nisu dobro, kada je sve dobro na tom nivou, onda sve funkcioniše. 2. Čemu vas je korona naučila? - Da prihvatim stvari koje nikad ne bih mogla, da provodim više vremena u zatvorenom, ali ono dobro što je donela to je da više vremena provodimo sa porodicom i da cenim više prijatelje, veoma mi nedostaju budući da sam devet meseci angažovana i distancirala sam se zbog njih, nisam dozvoljavala da dolaze. Više vodimo računa o svom i tuđem zdravlju, možda na to nismo obraćali pažnju, ali da više skrećemo sada drugima pažnju na to. 3. Poruka za čitaoce Srpskog telegrafa? - Čuvajte se. Čuvajte sebe da biste sačuvali druge. |
- Ja sam jedina vojna sestra, koja radi na VMA, sve ostale sestre dolaze iz 20 različitih ustanova iz Beograda, većinom iz primarne zdravstvene zaštite, odnosno iz domova zdravlja. To su sestre koje nikada i nisu radile u bolnici, pa sestre fizioterapeuti, koje mogu da pomognu, pridignu pacijenta, odvedu do toaleta, svakom se nađe posao. Smenjuju se na mesec dana ili na dve nedelje, a to je jedan od stresnijih momenata zato što prvi put ulaze u halu koja nije klasična bolnica - priča naša sagovornica.
STRAH OD BOLESTI
Kako ističe, najveća joj je pobeda kada vidi da je energija dobra, kao i to da njeni saradnici odlično sarađuju iako je borba za brojne živote često lakša od borbe sa samim sobom, kroz koju prolaze mnogi "žutokljunci", koji ulaze u crvenu zonu.
- Kad uđete u Arenu, potpuno je drugačije. Dođu kolege uplašene od posla koji ih čeka, čak i od skafandera. Doživela sam da mlada sestra od 25 godina dođe uplašena i uplakana, objasnim joj šta mora da prođe, prenesem joj svoju energiju i posle mesec dana ta ista sestra želi da ostane još. Ponosna sam na to, na sve njih - govori Hana.
Foto: ST/N. PANČIĆ
Sagovornica Srpskog telegrafa svedoči da je strah od bolesti i posle ovoliko vremena jak uprkos činjenici da su mnogi pacijenti izašli kao pobednici:
- Nije to više strah od same Arene, već od bolesti, ljudi se razbole od straha toliko da neki čak i hiperventiliraju (dobijaju napad panike). Ono što je dobro jeste da od nas odlaze zdravi i izlečeni.
Najopasnije je kada se skafander skida
Od 3. jula do 5. avgusta smo bili u Novom Pazaru, u poljskoj bolnici, u šatorima, u kojima su bile pokretne klime, ali je bilo isuviše toplo. Tamo je bilo isključivo vojna organizacija i sve sestre su bile iz vojno zdravstvenih ustanova. Nisam imala muke u organizacionom i stručnom delu, svi su znali da rade šta treba, bez problema se ušlo u posao, ali ga je bilo mnogo. U tim uslovima skinete rukavicu i ona je puna vode, osećate kako vam u tom skafanderu curi voda niz rukav, sve se cedi sa vas. Ovde u Areni više i ne primećujem da nosim skafander, četiri sata nema nikakvog skidanja, kad se obuče skafander, nema ničega, ni odlaska u WC ni brisanja nosa, vizir je olakšavajuće sredstvo, a pronađete različite načine da olakšate sebi, svedoči Hana.
Ova medicinska sestra potvrđuje da je skafander za mnoge bauk, kao i to da je najvažnije skinuti ga pravilno:
- Ljudi ne greše prilikom oblačenja, ali je najveća opasnost kada se skida jer je tada najrizičinije i najveća mogućnost da se nešto desi.