"SAMO TI, SINKO, RADI SVOJ POSAO!" Potresno svedočanstvo o zverstvima u Jasenovcu: Ustaški koljač poludeo zbog jednog STARCA! Odsekao mu uši, nos, iskopao oko

Foto: Printscreen

Sveti Vukašin Jasenovački

Svima koji su gledali film sigurno je u sećanju ostala urezana scena kada starac koji umire dostojanstveno, na nogama i na pretnju smrću ustaškom vojniku odgovara: "Samo ti, sine, radi svoj posao".

I na mestu gine.

Ovaj starac zapravo je Vukašin Mandrapa, danas poznat i kao Sveti mučenik Vukašin Jasenovački. A njegova priča bila je mnogo bolnija od one koja je prikazana na filmu.

Naime, Hrvati su često organizovali takmičenja u klanju Srba. Ta takmičenja su počinjala uveče i trajala su celu noć do jutra. Rekord sa tih takmičenja drži ustaša Pero Brzica koji je za jednu noć zaklao 1350 Srba... Do pobede je došao tako što je njegov glavni rival dobio napad ludila. Žile Friganović ubedljivo je vodio u tom za njih normalnom takmičenju. Imao je 200-300 Srba više zaklanih od ostale trojice takmičenja. Na red je došao 1100-ti da se zakolje. Starac neki. Ali i sam pogled na tog smirenog starca u njemu je budio neku jezu. Koljač nije navikao na smirenost kod svojih žrtava. Ta smirenost starca koji je već izgubio celu porodicu izluđivala je ustašu. Naredio mu je da vikne "živeo Pavelić" ili će da mu odseče uvo. Starac je ćutao. Odsekao mu je jedno uvo, pa drugo, zatim nos... Iskopao mu je oko i nastavio da ga najstrašnije muči... Na sve to starac mu je samo rekao: SAMO TI, SINKO, RADI SVOJ POSAO. 

Pobijena mu cela porodica Zabeleženo je da Vukašin uopšte nije bio starac već samo zreliji čovek, ali je bio već zarastao u prosedu bradu krijući se po šumama. Rodom je iz sela Klepci, na istočnoj obali Neretve, naspram Čapljine. Pobijena mu je cela porodica, a njega su uhvatile ustaše i najpre je bio deportovan za Sarajevo, a odatle 1942. godine u „fabriku smrti“ – ustaški logor Jasenovac.

Ovo, jedno od mnogih zverstava iz Jasenovca ostalo je upamćeno zahvaljujući svedočanstvu preživelog logoraša. Dr Neđo Zec je bio neuropsihijatar i mnoge ustaše su od njega tražile lekarsku pomoć, iako je Srbin. Kada ga je ozloglašeni Josip Friganović, zvani Žile, pozvao u svoju kancelariju, znao je da to vrlo lako može značiti i kraj njegovog života. Međutim, Friganović je tvrdio da je počeo da ludi i zatražio pomoć psihijatra.

Potom mu je kazao kako je u avgustu 1943. godine u logor stiglo 3.000 ljudi koje je trebalo odmah pobiti. Četvorica ustaških vojnika su se opkladila u deset litara rakije ko će više Srba da ubije za jednu noć. Posle nekoliko sati neviđenog užasa, Friganović je „ubedljivo vodio“. A onda je među logorašima koji su prestravljeni čekali da dođe red na njih, video jednog starijeg seljaka, koji je sa neshvatljivim mirom stajao i spokojno gledao pakao koji se pred njim dešavao. 

FRIGANOVIĆ O MUČENJU VUKAŠINA MANDRAPE: "Naredio sam mu da vikne – „živio poglavnik Pavelić!“, ili, ako to ne kaže, da ću mu odsjeći uvo. Vukašin je ćutao. Otkinuo sam mu uvo. On nije rekao ni riječ. Ponovo sam mu rekao da viče – „živio Pavelić“, ili ću mu otkinuti i drugo uvo. On je i dalje ćutao. Otkinuo sam mu i drugo uvo. Viči: „Živio Pavelić!“, ili ću ti otkinuti nos! On je ćutao kao zaliven. Tada sam mu otkinuo nos. A, kad sam mu po četvrti put zapovjedio da uzvikne „živio Pavelić“ i zaprijetio mu da ću mu nožem izvaditi srce iz grudi, on me pogledao i, uperivši pogled, nekako kroz mene i preko mene u neizmjernost, polako i razgovjetno mi je dobacio: Poslije svega, ova njegova poslednja riječ potpuno me izbezumila, skočio sam na njega, iskopao mu oči, isjekao srce, preklao grlo od uva do uva i nogama ga sjurio u jamu. Ali je tada u meni nešto prepuklo, i te noći više nisam mogao da koljem. Pero Brzica je pobijedio jer je zaklao 1.350 logoraša i ja sam mu bez riječi platio opkladu."

 

Vukašin je bio njegova poslednja žrtva. 

Friganović posle toga više nije bio onaj stari. Ni neuropsihijatar Neđo Zec nije mogao da mu pomogne. Tumarao je okolo, zatvarao uši, udarao se u glavu, vikao, lomio sve oko sebe… Svuda ga je proganjao Vukašinov pogled.

- Od te noći više nemam mira. Kad god u mučenju i klanju pokušam ponovo da doživim onaj posebni zanos i blaženstvo, uvjek me iznenada prostrijeli Vukašinov pogled, i tada malakšem, bacim nož i ne mogu više da koljem. Počinjem sve više da pijem, ali mi to pomaže samo za trenutak. U piću, naročito predveče, često me iznenada trgne glas: „Radi ti, dijete, svoj posao!…“ I tada, izbezumljen, moram da tumaram okolo, da začepim uši, da se udaram u glavu, da vičem, da lomim sve oko sebe, i bjesomučno napadam koga stignem - govorio je sam Žile Friganović. 

Vukašin Mandrapa, srpski seljak iz sela Klepci u Hercegovini, kanonizovan je 1998. godine za svetitelja, dobivši ime Sveti Novomučenik Vukašin Jasenovački koji se slavi 29. maja.