(VIDEO) PROKLETSTVO KUĆE U BELOJ CRKVI: Promenila nekoliko porodica i svaka je doživela tragediju, ali tu nije kraj

Foto: youtube.com/printscreen

Kuća u Beloj Crkvi

Ko god da je u njoj živeo, a živelo ih je mnogo, nije imao sreće. Uporne porodične svađe bez povoda, tragedije bez objašnjenja, bolesti ukućana bez srećnog ishoda, uporno su se prenosile sa jednih stanara na druge.

Vlasnici su bežali odatle, prodajući lepu, prostranu kuću za "tepsiju ribe", samo da bi sačuvali živu glavu. Umivali su je u belu fasadu da bi skinuli mrak koji se nad njom stalno nadvijao, pozivali sveštenike i vračare, ali navodno ništa nije vredelo. Kuća je i dalje - ukleta.

Meštani kažu da tamo treba poneti beli luk za zaštitu, jer prokletstvo, kažu, može da pređe. Kuću je, na kraju, kupio Brajko, ali ne da stanuje u njoj, nego samo da u dvorištu čuva mašine. 

A kuća, kao svaka druga. Ništa drugačija od ostalih građevina iz ovog kraja, u kojima dominiraju "švapske kuće". Jer ovde je do kraja Drugog svetskog rata živelo mnogo Nemaca, a od tada je navodno i počelo prokletstvo.

Na ovoj adresi je živeo Nemac koji je, kažu meštani, bio psihički bolestan, pa je u nervnom rastrojstvu ubio dvoje dece. Jedno vreme je tu stanovala porodica Rakić u kojoj niko od tri sina nije završio srećno. Jedan je izvršio samoubistvo, drugi je život okončao u ustanovi za mentalno obolele, a sudbina trećeg je ostala nepoznata. Posle njih, kuća je stalno menjala vlasnike, ali nesreća nije prestajala da stanuje pod ovim krovom.

Dugo je na prozoru stajao oglas da se prodaje, a cena se stalno korigovala, jer je potraga za novim vlasnicima prerasla u pravu agoniju. Belocrkvani su je nazivali vampirskom ili kućom duhova, što je samo dolivalo ulje na vatru. Onda je jedna porodica, ipak, odlučila da je kupi, jer je cena postala više nego simbolična, a objekat sa dvorištem se "fizički" nalazio u odličnom stanju.

Tog trenutka počela je prava drama za nove ukućane. Kada padne noć, umesto idilične atmosfere u domu, zavladala bi paranoja. Tanjiri i čaše su padali na pod, kao pokošeni. Bez ikakvog objašnjenja. Jednu noć, pa drugu, treću... I tako u nedogled. Kako je vlasnik kuće često bio na putu, na početku nije verovao u suprugine priče. S vremenom se i sam uverio da se nešto čudno dešava i da na ovoj adresi nema mira.

Marija je odlučila da pozove sveštenika da okadi kuću, ali nije vredelo. Stvari su i dalje padale, šetale i razbijale se o pod. Ukućani su se svađali, plakali, razbolevali. Niko više nije mogao da spava.

Vlasnica je pozvala belog maga da skine prokletstvo. Ni to nije vredelo. Peškiri su leteli iz ormarića, čaše iz kredenca. A onda je jedne noći nešto puklo. Čulo se kao udar groma. Odjekivao je topot konja. Porodica je izletela u dvorište i videla da je kapija pukla napola. Niko nije čuo, niti video grmljavinu. Niti je čuo i video konje.

To je bio konačni znak za vlasnike da pobegnu odatle, po cenu da ne uspeju da prodaju kuću i žive negde kao podstanari. Kuma im je rekla da se to dogodilo na Todorovu subotu, a da je poznato kako Sveti Todor u vidu noćnog jahača može da donese bolesti i ludilo, uzimajući uvek žrtve. Te noći kreću povorke konja-demona, odnosno pokojnika koji su tada veoma opasni.

Dok pričamo o tome, žena iz Karađorđeve ulice nam kaže kako njena maloletna kćerka tvrdi je čula topot konja. A niko ih u ulici nema. Majka veruje da su to demoni predaka koji traže nove žrtve. Mnogi Belocrkvani, kaže, žive u istom strahu, pišu Novosti