POTRESNA ISPOVEST ĆERKE BOŽE PETKOVIĆA KOG SU ALBANCI UBILI NA KIM: Da mogu da vratim vreme, molila bih ga da ne ide tamo!

Foto: Privatna arhiva

Njihovo čojstvo pamti srpski narod, a deca danas uče o svim nedaćama koja su zadesila naše branioce, anđele koji su raširili krila ka nebu odlazeći u teškim mukama.

Jedan od vitezova koji je branio domovinu od tiranina, policijski rezervista Božo Petković ubijen je hicima iz snajperske puške pripadnika OVK u selu Orlate na KiM te kobne 1999. godine.

Božo je stradao par nedelja nakon što mu se rodila mlađa ćerka Anđela, dok je starija Katarina imala svega tri godine. Iako ga je supruga Jasmina molila da se ne vraća na ratište, on nije mogao da napusti drugove u borbi. Tada je, zarad mira u svojoj državi, ostavio na kućnom pragu u Kragujevcu najmilije.

Foto: printskrin

Ćerke ponosne na oca heroja

Njegova porodica danas čuva od zaborava sve branitelje, a Božine ćerke posebno su ponosne na svog oca.

Iako je kao trogodišnja devojčica ostala bez tate, Katarina se i danas bori da njegovo junaštvo ne ostane u prošlosti. Tako je nedavno putem društvenih mreža podsetila sve na žrtvu svog oca i odala počast svim srpskim herojima. Emotivni video snimak u kom se ređaju fotografije Petkovića okačila je na društvene mreže, a njen potez ganuo je Srbiju. Katarina je za portal Republika.rs ispričala svoju životnu priču.

Kakve su reakcije na društvenim mrežama na tvoje objave posvećene njemu i svim dešavanjima iz tog perioda?

- Iskreno, nisam očekivala ovoliko lepih komentara i reči podrške. Trudim se da održim uspomenu na njega i njegove pale saborce. Ko će drugi nego mi, deca palih boraca? Želim da pišem o tome, da podsećam naš narod, jer on nije samo moj heroj, nego heroj svih nas. Bila je nekolicina negativnih komentara, ali mene to ne dotiče. Ja znam ko je on bio, za šta se zalagao i znam da je poginuo časno, braneći svoj narod, svoju zemlju i svoju otadžbinu. Hvala svima koji to cene i poštuju, bude mi malo lakše kada vidim onako lepe reči.

 

 

Naročito emotivan trenutak u Katarininom životu bio je kad je pre nekoliko godina dobila snimak iz 1996. godine, a u kojem njen otac govori za RTS. Tada je prvi put jasno čula njegov glas.

Kako ste reagovali kad ste dobili snimak njegovog intervjua?

- Bila sam van sebe jer do tada nisam ni znala da taj video postoji. Njegov glas sam čula na snimku venčanja, ali ne tako dobro, tako da mi je taj video bio toliko dragocen jer sam napokon mogla jasno da mu čujem glas. Sestra je prvi put čula njegov glas zahvaljući njemu. Sećam se da smo ga non stop puštale i plakale. Mnogo sam zahvalna što je video našao put do nas – priseća se Katarina.

Božo se iz rata vratio na Veliki petak 6. aprila da vidi porodicu i tada tek rođenu ćerkicu Anđelu. Tada je nenajavljno došao u porodičnu kuću i ostao budan cele noći kao da je predosetio da svoje najmilije nikada više neće videti. Ipak, iako ga je supruga Jasmina molila da se ne vraća, Petković je otišao uz objašnjenje "da je dole strašno i da ne može da ostavi drugove".

Da možeš da se vratiš u prošlost, a da znaš sve što sada znaš, šta bi mu rekla?

- Molila bih ga da ne ide i da ostane sa nama, ispričala bih mu sve što će se desiti i reći mu šta bi sve propustio i koliko bi naša porodica bila srećnija da ostane. Ne znam šta bi uradio, ali nešto mi govori, slušajući priče o njemu od bliskih osoba, da bi svakako opet otišao…

Šta bi mu danas rekla da je tu pored vas?

- Razmišljala sam puno o tome. Valjda jer sam izgradila neko svoje viđenje kakav bi danas bio da je tu, da se vratio ili da nije uopšte otišao. Pošto ništa ne bi propustio da je ovde, ne bih imala o čemu da mu pričam, samo bismo bili jedna obična srećna porodica. Samo bismo nas tri bile drugačije, srećnije i bez ovoliko rana na srcu. Ponavljala bih mu svaki dan da ga volim, kao što to govorim mami i sestri.

 

 

U kojim situacijama ti najviše nedostaje?

- Nedostaje mi svaki dan, ali najviše kada su najsrećniji i najtužniji momenti. Nedostajao je na svaki rođendan, maturu, prijemni, da podelim sa njim lepe vesti, ocene, utiske o putovanjima… Bio mi je jako potreban kad je mama imala zdravstvene probleme, kad mi je deka, njegov otac, umro i ove godine kada je umro njegov rođeni brat. Mislim da se neke najgore stvari našoj porodici ne bi desile da je on živ, verujem da bismo bili srećniji i zdraviji.

Šta bi poručila onima koji su proživeli istu nemilu situaciju u životu?

- Srešećemo se ponovo sa njima. Na nama je samo da ih ne zaboravimo, da naša deca i naši unuci znaju ko su njihovi preci, da pamte i pričaju. Ne smemo da dozvolimo da sećanje na njih ikada utihne. Zaborav je strašan za sve te hrabre mlade ljude koji su verovali u nešto. Ja sam sigurna da će moja deca i unuci znati ko im je bio deda. U mojoj porodici ne prođe ni dan da ga ne pomenemo, makar to bila neka šala ili anegdota. Dok su oni u našim srcima, uvek su tu sa nama i nikada nas zapravo nisu napustili. Budite ponosni jer ste potomci tako hrabrih ljudi.