POLITIČKI MANEVAR STAROG LISCA: Tito se navodno obračunao sa "maspokovcima", a onda je progurao sve njihove zahteve

Foto: www.profimedia.rs

POLITIČKI MANEVAR STAROG LISCA: Tito se navodno obračunao sa "maspokovcima", a onda je progurao sve njihove zahteve

"Na sednici je konstatovano da šovinizam uzima sve više maha i da predstavlja prethodnicu skupljanja antikomunističkih i antisamoupravnih, snaga. Podržavajući ocene političke situacije u SR Hrvatskoj koje je na sednici izneo drug Tito, Predsedništvo ističe puno poverenje u SK Hrvatske, da će savladati postojeće teškoće, kolebanja i odstupanja u pogledu ideoloških i političkih akcija protiv nacionalizama raznih boja... Ukazujemo na odgovornost komunista koji rade u organima vlasti, da bez kolebanja preduzimaju ustavne propise i primenjuju zakonske mere protiv svih koji deluju protiv  ravnopravnosti, slobode, bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti..."

Ovo je, između ostalog, stajalo u saopštenju sa 21. sednice Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, koje je održano pre pola veka – 1. i 2. decembra 1971. godine u Karađorđevu, piše Politika.

Iza prilično zamršenih i birokratskih fraza, uobičajenih za saopštenja toga vremena nalazile su se, međutim, ozbiljnije namere da se prvi put jasno osudi rukovodstvo SK Hrvatske i dešavanja poznata kao „hrvatsko proljeće” i „maspok” koja su obeležila 1971. godinu. Sednici je prethodio sastanak Tita i rukovodstva SK Hrvatske koji je trajao 20 sati, a na kojoj se Josip Broz, prvi put do tada jasno izjasnio protiv dešavanja u Hrvatskoj:

- Pored toga rekao sam da se ne slažem da je stalno na jeziku taj unitarizam, pa sam tražio da se jednom utvrdi o čemu je reč. Ako se radi o unitarizmu versajske Jugoslavije, ja sam razumije se, takođe, najoštrije protiv njega. Ako se radi o ostacima dogmatskog, ja sam isto tako protiv njega. Ali, ako se radi o jedinstvu naše zemlje, o Jugoslaviji kao nedjeljivoj celini – onda sam ja za takav unitarizam, za takvu jedinstvenu Jugoslaviju - rekao je, između ostalog, Tito na ovom sastanku.

Foto: RTS/printscreen

Posle sednice Predsedništva SKJ usledile su ostavke Savke Dabčević Kučar, Mike Tripala i ostalih rukovodilaca SK Hrvatske, kao i hapšenja i uklanjanja iz javnog života velikog broja ljudi. Tako je završena kriza koja je prilično uzdrmala temelje SFRJ, a među istoričarima je do danas ostala nedoumica koliko je obračun sa „maspokovcima” zaista bio iskren, budući da su ustavnim rešenjima iz 1974. godine mnogi njihovi zahtevi suštinski bili prihvaćeni.

Tu je i dilema da li su ova dešavanja označila početak raspada zemlje ili je on pod parolom „decentralizacije” još ranije započet. Šta je, u stvari „maspok” i koji su bili njegovi zahtevi?

Druga polovina šezdesetih donela je u SFRJ velike promene. Brionski plenum i obračun sa Rankovićem, ekonomske reforme i kriza, početak masovnijeg odlaska na rad u inostranstvo, studentske demonstracije iz 1968... Ovaj period označio je i jačanje nacionalizma, pre svega na Kosovu  (demonstracije iz 1968) i u Hrvatskoj, kao i pojačana delatnost ustaške emigracije – postavljanje bombi u bioskopu „20. oktobar” i na železničkoj stanici u Beogradu, ubacivanje terorističkih grupa...

Došlo je i do previranja u partiji, pa je na desetoj sednici CK SK Hrvatske, održanoj januara 1970. pobedila struja koja se pod parolom borbe protiv „unitarizma” zalagala za veću samostalnost republika. Miloš Žanko, bio je jedan od retkih koji se tome suprotstavio, posle čega je smenjen sa svih funkcija i to „zbog stavova o međunacionalnim odnosima i ulozi federacije koji su u suprotnosti sa politikom SK Hrvatske”. Žanko se, posle toga preselio u Beograd gde je i umro januara 2000. godine.

Posle ove sednice, a naročito tokom 1971. godine u Hrvatskoj je došlo do jačanja nacionalizma. Počelo se sa ekonomskim temama, odnosno zahtevima za pravednijom raspodelom deviznog priliva, pre svega onog koji je dolazio od turizma... da bi se uskoro došlo do čisto političkih zahteva. U „Matici hrvatskoj” i pojedinim medijima počeli su se iznositi zahtevi da se Jugoslavija pretvori u konfederaciju, a da Hrvatska dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama, kao i da dobije svoju vojsku, odnosno da regruti iz te republike služe vojni rok isključivo unutar njenih granica. Posebno je bilo isticano „jezičko pitanje”. Odbacivan je „Novosadski dogovor” i gramatika srpsko-hrvatskog jezika, koja je na osnovu njega nastala, pa je traženo da se Hrvatska definiše kao zemlja hrvatskog naroda, u kojoj je hrvatski zvaničan (i jedini ) jezik.

Sve te zahteve, u nešto opreznijoj i „umivenijoj” formi prihvatilo je i rukovodstvo SK Hrvatske. Širom ove, tada jugoslovenske republike počeli su se održavati masovni skupovi podrške zalaganju za osamostaljenjem (zbog čega je pokret i nazvan „maspok”), a posebno oštri bili su protesti i demonstracije na Zagrebačkom univerzitetu. Bile su i sve izraženije veze sa proustaškom emigracijom. Sve je to podiglo napetost u društvu, posebno u nacionalno mešovitim sredinama, pa su zabeleženi i incidenti...

Rukovodstvo SK Jugoslavije u početku nije zauzimalo jasan stav prema ovim dešavanjima  i držalo se po strani... Ali kako je rasla kriza, koja je počela da ugrožava temelje države ukazivala se potreba za reakcijom koja je usledila na 21. sednici predsedništva. Pored Savke Dabčević Kučar i Mike Tripala, tada su smenjeni i Pero Pirker, Dragutin Haramija, a među uhapšenima su bili i Franjo Tuđman, Janko Bobetko, Bruno Bušić, Ivan Zvonimir Čičak, Dražen Budiša... Mnogi od njih imaće vodeću ulogu i u dešavanjima iz 1991. godine, koji su doveli do raspada SFRJ.

Mada su vođe „hrvatskog proljeća” smenjene sa vlasti, pokret ugušen, a mnogi od učesnika uhapšeni ustavnim rešenjima iz 1974. kao da se izašlo u susret nekim od njihovih suštinskih zahteva... Jer, tim ustavom SFRJ je suštinski pretvorena u konfederaciju, a republike su dobile visok stepen samostalnosti, pravo na samoopredeljenje i pravo veta na promene ustava. Usledili su, na bazi reciprociteta obračuni sa drugim rukovodstvima, poput smene liberala, na čelu sa Markom Nikezićem, u Srbiji, jače mešanje partije u javni život...

Sve to, kao i veći ekonomski standard građana, do kojeg je najviše došlo usled uzimanja skupih kredita iz inostranstva, umirili su situaciju u zemlji, pa je „ostatak” sedamdesetih, do Titove smrti prošao bez većih trzavica. Događaji koji su posle toga usledili pokazali su da je taj mir, ipak bio prividan i da je raspad zemlje, suštinski započet mnogo pre dešavanja iz devedesetih....