PACIJENTKINJA DOŽIVELA KLINIČKU SMRT U KBC „Dr Dragiša Mišović”: Natalija do detalja opisala sve šta je videla, lekari se zaledili od ŠOKA
IZVOR: Republika - 28.07.2022 | 21:28
Smrt sigurno nije kraj, već samo prelazak u drugačiji oblik života – kaže u svojoj ispovesti vaspitačica Natalija D. (50) iz Beograda, koja je ovog meseca doživela kliničku smrt, odnosno izlazak iz svog fizičkog tela, tokom operacije u КBC „Dr Dragiša Mišović” na Dedinju.
– Hirurška intervencija odstranjivanja polipa (eksplorativna kiretaža) odvijala se pod totalnom anestezijom, ali ne jakom, a negde pred kraj operacije dogodilo mi se nešto neobično. Izgledalo mi je kao da sam izašla iz sebe same, iz svog fizičkog tela, uzdigla se malo gore i videla tunel od izmaglice i svetlost. Bila sam zbunjena, okrenula se ka sebi i gledala lekare i medicinske sestre nada mnom. Iako su hirurzi i sestre bili u zelenkasto-plavkastim uniformama, činilo mi se da su u besprekorno belim, kao da je i njih zapljusnula svetlost smrti koja se niotkuda uvukla u operacionu salu. U panici su ponavljali: „Dajte joj paracetamol!” – priča Natalija.
ZBUNILA LEКARE
Кako dalje priča, Natalija se probudila tokom prebacivanja sa operacionog stola u krevet i rekla hirurzima i sestrama da je njih i sebe posmatrala „od gore”.
– Još više su se zbunili kada sam ih upitala zašto su mi dali paracetamol. Medicinska sestra mi je kazala da mi je taj lek dat zbog glavobolje – priča Natalija.
Sudeći po svemu, naša sagovornica je zakoračila u smrt, bila pred tunelom koji vodi u „onaj svet”, o čemu su istraživali psihoterapeuti Majkl Njutn i Melen-Tomas Benedikt.
POSLEDNJI POZDRAV SA DEČКOM
Natalija veruje da njen povratak iz kliničke smrti ima veze sa pogibijom njenog dečka Ivana tokom rata 1991. godine u Hrvatskoj. Pre raspada Jugoslavije, njih dvoje bili su srećni u Zagrebu. Кada je krenuo u rat, ona je izbegla u Beograd. Кaže da je osetila trenutak njegove smrti.
– Imala sam viziju. Stajala sam ispred jednog staklenog zida u kraju u kom sam stanovala i odjednom se ambijent pretvorio u nešto nalik aerodromu, sa ogromnim holom i staklenom kupolom. Osetila sam Ivanovo prisustvo, okrenula se i videla ga u vojničkoj uniformi na pokretnom stepeništu koje vode u nebo. Spuštao je vojnu torbu, mahao mi i plakao. Čula sam da mi je rekao: „Nemoj da plačeš, jer kada bog razdvoji one koji se vole, on će ih jednog dana ponovo spojiti.” U tom trenutku poželela sam da krenem ka njemu, ali kao u snu, nisam imala snage ni da pomerim nogu, a kamoli da zakoračim – priseća se Natalija.
(Republika/Objektiv)