ALEN NE ZABORAVLJA SVOG HEROJA: Svakog dana pomislim na Srđana!

Foto: youtube.com/FACE HD TV

Srđan Aleksić

Tog 21. januara 1993. godine u gradu Dučića i Leotara jedan Srđan ustao je u odbranu jednog Alena. Srđan Aleksić, pripadnik Vojske Republike Srpske, protiv sebe je imao nekoliko pripadnika te iste vojske kojoj je i sam pripadao. Pretukli su ga, pao je u komu i preminuo šest dana kasnije. 

Alen Glavović danas živi u Malmeu u Švedskoj, radi kao čistač u jednoj firmi. Ima dvoje dece, sina i ćerku, koji su već veliki, svoji ljudi. 

Svakog dana pomisli na svog heroja

U intervjuu za B92.net on navodi da ne prođe nijedan dan, a da ne pomisli na Srđana. Kako kaže, velika je to rana koja ne može da prođe. Čak ni, eto, posle 25 godina. Prošlo je dosta vremena... 

- Jeste, ali džaba. To ostaje u sećanju dok si živ. Ostaje u tebi i ne može se promeniti nikako. Kako idu godine, sve je teže i teže. Što sam stariji sve je teže, ali mora se čovek boriti dok je živ - ističe Glavović.

Svog heroja pamti kao savršenog mladića.

- Bio je dobar. Sportista, svi su ga voleli. Nasmejan. Glumac. Šta bih više rekao... Malo je takvih po lepoti bilo. I po duši, imao je sve, ali, eto, ispalo je tako kako je ispalo. E, ali što je bio lep, među najzgodnijima je bio. Crna flajerica... Šta da vam kažem... Pa sportista, znaš šta znači najbolji u BiH. Rekorder u plivanju i glumac još - navodi Alen.

"Svako leto odem na Srđanov grob"

Glavović ističe da svakog leta sa porodicom ode u Trebinje da poseti Srđanov grob i njegovog oca. I ta tradicija će, kaže, biti nastavljena i kada njega više ne bude bilo: "I deca će slediti moj put, normalno. Tako bi trebalo da bude, a šta će biti za 20 godina niko ne zna. Je l’ tako? Ko zna šta nosi dan, a šta nosi noć". 

On se prisetio kobnog 21. januara 1993. godine. 

- Gledaj... Mi smo svi bili kao jedno u Trebinju. Nikada pre nije bilo problema... E, sad, to što je rat napravio... To što se ovo desilo... A ti što su ubili Srđana su bili van Trebinja, nisu pravi Trebinjci. 
Vodili su me u zatvor... Bio sam u kafani, maltretirala su me dvojica i poveli me u zatvor zbog mog imena. Tu se našao Srđan, usprotivio im se. Pita, šta je bilo. Vodim ga, kaže mu jedan. Odveli su me do pijace gde je bila stanica milicije. Onda me je jedan oborio, četvorica su skočila, a Srđan me spasao. Njega su izmlatili ispred stanice milicije, gde je onaj kiosk bio, kao u filmu (Krugovi, prim. aut) - priseća se Glavović.

Gledali kako tuku Srđana

Srđan Aleksić se usprotivio, a svi ostali su stajali i gledali. Posle su ga tukli, a ostali su isto stajali i gledali. Nakon toga pao je u komu i preminuo šest dana kasnije, 27. januara. 

Jedan od vojnika koji su ga pretukli poginuo je tokom rata. Kažu, samo se on pre smrti pokajao zbog svega. Ostali su osuđeni na po 28 meseci zatvora, dok je branilac jednog od njih na suđenju za Srđana Aleksića rekao "tako mu i treba kada je branio baliju". 

- Dve i po godine su dobili... Ma ništa, šta je to. To je u ratu, ko zna jesu li dobili uopšte. Na suđenju je tako bilo, a jesu li uopšte išli u zatvor ja ne znam. Odmah sam otišao u Crnu Goru, pa u Švedsku - kaže Glavović. 

Međutim, pojedini danas navode da je Srđan bio profiter i švercer, kao i da je samo “branio farmerke“ koje je Glavović, kako kažu, prodavao za njega. 

- Nisam ja tada prodavao ništa na pijaci. Mene su vodili u zatvor. To što narod priča... Kako će farmerke braniti kada su mene vodili. Nije to bilo na pijaci... Svako ima pravo da priča šta hoće, ali to je sramota... Bolestan narod, zavidan, nešto jeste. Srđan je za to dobio sva priznanja i treba da dobije. Ja gajim sećanje na njega i gajiću dok mogu, tako će to biti. E, sad, nekome se to svidelo, nekome nije, šta je tu mogu - kaže on.

"Vaspitavam decu da budu kao Srđan"

Glavović ističe da decu vaspitava da budu kao Srđan. 

- Sve što je Srđan radio neka rade i oni. Nek budu pošteni, dobri i vredni. Nek ne daju na sebe i na drugoga, nek brane sve... Ako poslušaju, ali zasada su dobri. Dobri su oboje - ističe Glavović. 

Ipak, kaže da ne bi mogao da živi u Trebinju. 

- Kako ću tamo živeti kad nema posla, nema ništa. Od čega ću živeti? Od čega? Nemaš posla, a ako imaš onda ti je plata 300 maraka. Pa kako ćeš? Ko bi živeo dole... Da je dole neka plata pa svako bi se vratio. Ima i hrane i svega, ali nema života bez para. Svi pobegoše... Nema posla - ocenjuje Glavović.