BOGORODICA MI SAČUVALA GLAVU, PRATILA ME JE U RATNOM PAKLU! Vera nas je održala: Potresna ispovest Ivana Rankovića, odlikovanog heroja sa Košara
IZVOR: Milan JOVANOVIĆ - 06.01.2023 | 09:46
Pravo s položaja za Vaskrs 1999. došli smo u Pećku patrijaršiju, gde se čuva čudotvorna ikona, i dobili blagoslov, priča Ranković.
I posle toliko godina, shvatam da smo dole svi poginuli. Nema dana da se ne setim svega, ratnog pakla, jauka, smrti... Niti mogu da prežalim drugove koji su ostali na večnoj straži otadžbine.
Ovako za Srpski telegraf govori Ivan Ranković, odlikovani heroj s Košara, koji je sa samo 22 godine od dečaka postao čovek i život upoznao na najsuroviji i najteži način. Ipak, kaže, vera mu je pomogla da preživi, ali i da se nosi s bolnim uspomenama koje ne prolaze.
- Te 1999. uradili smo nešto za šta ceo svet zna. Okupator je hteo da pije kafu u Beogradu, nismo mu dali. Srce me boli što nam je naređeno da se povučemo, ali ja verujem da nije bilo uzalud. Otišao je narod s Kosova i 1690. sa Čarnojevićem, pa se vratio. Sanjam dan kada ćemo opet koračati srpskom kolevkom. Verujem. Znam - kaže Ivan.
Ivan o svojim precima: Nikog rat nije zaobišao
- Rođen sam 23. 9. 1975. u Lazarevcu, potomak sam Stanoja Mihajlovića, kneza kolubarske knežine, beogradske nahije, a između mene i njega teško da ima jedna muška glava da nije bila u nekom od ratova
- Deda Borisav i njegov brat Života bili su u kraljevoj vojsci. Života je bio oficir. Obojica preživela logore
- Sećam se dede Milorada. Imao je rupu kroz rame. Uspomena iz Drugog svetskog rata
- Otac i stric kao dobrovoljci ratovali od Plitvica do Vukovara
- Bio sam martovska klasa 1998. u kasarni "Petar Bojović" u Peći, u 125. motorizovanoj brigadi
- Teško mi je bilo da shvatim da je rat gotov, ali sam ubrzo shvatio da nije. Kod kuće su nas sačekali žuti izdajnici koji su ma sve načine gledali da omalovaže našu borbu
- Odlikovan sam Medaljom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti
- Princ Vladimir Karađorđević me je proglasio vitezom Suverenog vojnog viteškog reda Zmaja
- Sinove Đorđa i Nikolu vaspitavam u duhu srpstva, da sa ponosom nose svoje ime
DARKOVA SMRT
Foto: ST/V. LUKIĆ
U predvečerje Božića, najradosnijeg hrišćanskog praznika, Ivan u svom domu u Lazarevcu gleda ikonu Bogorodice na počasnom mestu na zidu i seća se 11. aprila pre 24 godine.
- Bio je Vaskrs i starešine su nam dopustile da odemo u Pećku patrijaršiju. Pravo s položaja, kao nekad Lazarevi vitezovi, kročili smo u svetinju sa samo jednom molitvom: da nas neprijatelj ne nadvlada i ne zgazi na našu zemlju. Ugostili su nas na ručku, dobili smo blagoslov i krenuli nazad, iz duhovnog raja u pakao rata koji nismo želeli. Znali smo šta nas čeka, ali smo bili smireni. Verujem da me je čuvala čudotvorna pećka ikona Presvete Bogorodice.
Ivan je preživeo mnoge teške trenutke na Košarama, ali nikad neće zaboraviti 5. maj, kada mu je poginuo klasić, martovac Darko Milošević iz Ljiga. Bio je godinu dana mlađi, ali je hrabro stajao uz starije i iskusnije vojnike i oficire.
- Nas dvojica smo delili sve. Tog jutra smo raspoređivani na levo krilo vrha Raša košares. Nedaleko od našeg rova je bila uvala, a moj saborac Raška primetio je neko kretanje. Mislili smo da su naši iz 63. padobranske, ali smo bili oprezni, prišunjali se i shvatili da se radi o mudžahedinima, njih oko 20. Nas desetorica smo napravili potkovicu i jurnuli na njih. Potamanili smo ih, tokom celog rata to im je bio dan s najviše gubitaka. Nažalost, Darko je poginuo.
OSVETA ZLOTVORIMA
Prišunjao mu se, kaže terorista, koji je u rov bacio dve ručne bombe i krenuo da beži, ali ga je stigao metak osvete.
- Video sam mu ruku iz rova. Zaboravio sam na pucnjavu i na povređenu nogu i najbrže što sam mogao dotrčao do njega. Bio je živ, ali dosta loše. Uniforma je bila sva u rupama i desna strana lica. "Drži se, brate! Samo izdrži", govorio sam mu. Uspeli smo da ga izvučemo, ali je te noći u bolnici podlegao teškim povredama. Krvavo smo im se osvetili, tu je kosti ostavio i Englez, instruktor mudžahedina.
Svakog 5. maja Darkovi saborci se okupljaju na njegovom grobu, opština Ljig mu je podigla spomenik preko puta kuće, baš kod dečjeg igrališta, gde je odrastao, a ulica gde se rodio danas nosi njegovo ime. Dobio je i mural.
Smirenje iza kapije manastira
Ponovo se u Pećkoj patrijaršiji obreo sredinom maja. Ranjen je 11. i smešten u bolnicu nedaleko od svetinje.
- Kada sam posle nekoliko dana uspeo da stanem na noge, bio sam besan, pun neke negativne energije, mogao sam da ujedam. Uputio sam se u Pećku patrijaršiju, a kada sam prošao kroz kapiju, osetio sam takvo smirenje i harmoniju kakvo nigde drugo ne može da se doživi.
Pera Karapandža, sinonim za hrabrost
Još jedan težak udarac stigao je Ivana krajem oktobra ove godine, kada ga je kao grom pogodila vest da je preminuo njegov ratni drug Pera Karapandža, odlikovani heroj iz Jakova kod Beograda.
- Ne možeš da zamisliš kakva je to ljudina bila, takvu hrabrost nisam video u svom životu. A uvek spreman za šalu i pesmu. Jednom je sam zadržavao nekoliko desetina Šiptara, prebacujući se s mesta na mesto da bi neprijatelj mislio da je s druge strane više vojnika. I to je radio dok nije stiglo pojačanje.