RUKOM JE UZEO OTKINUTU NOGU, NIJE SE ČUO NIJEDAN JAUK: Uz ovakvo herojstvo srpskih mladića dušmani nisu imali šanse

Foto: Privatna arhiva

RUKOM JE UZEO OTKINUTU NOGU, NIJE SE ČUO NIJEDAN JAUK: Uz ovakvo herojstvo srpskih mladića dušmani nisu imali šanse

Celke je početkom maja završio svoj ratni put. Ali, srećom, ne i životni, mada nije izgledalo da će tako biti...

Srpski junak Celke, koji leži glavom nizbrdo u vreći za spavanje, ispod koje je nabacano granje po snegu, vidi kako žuta mina iz kasetne bombe pada na dva metra od njega.

Geler ga pogađa u levu butinu i lomi mu nogu. Poluotkinuta noga pada mu preko desne. On je uzima rukom i vraća je. Stariji vodnik Tošković gine. Celke pokušava da se pomeri, ali ne uspeva. Nekako se izvlači iz vreće. Prilaze mu Ilke i Pera i stavljaju ga na nosila.

Dolazi bolničar koji mu cepa uniformu na nozi i previja ga. Teško je ranjen i Celketov drug Mandić u levu potkolenicu, Begović u desnu preponu. Avrama blesak oslepljuje privremeno, oko sat vremena. 

OTKINUTA KOST

Foto: Privatna arhiva

Na pet metara od Celketa vojnik kom su geleri otkinuli obe noge uzima pušku i ubija se pre nego što su saborci uspeli da mu ukažu pomoć. Velja, koji je na sebi imao pancir, ustaje i uzima opremu i pušku. Prilazi Celketu, razmontira pušku i koristi delove za imobilizaciju Celketove noge. Te krvave noći na Košarama Celke je završio svoj ratni put.

Lekari su mu uspešno produžili nogu koja je bila kraća pet centimetara zbog otkinute kosti. But i mišiće na levoj nozi uopšte nema, ali ima život. Nažalost, životi nekih njegovih saboraca zauvek su se ugasili te noći.

Ovo je samo jedna među stotinama potresnih priča s Košara. 

Sledi opis jedne od dramatičnih krvavih bitaka na granici s Albanijom... 

Četa vojne policije iz 125. brigade, u kojoj je među 60 boraca i vojnik izuzetno iskusne, hrabre i vojnički prekaljene martovske klase 1998. Celke, naš junak s početka priče, krenula je iz Batuše da očisti Glavu od terorista. Po izuzetno strmom i teškom terenu, s punom opremom, ubrzano se penju čitavih osam sati. Dolaze u borovu šumicu nadomak granice. Zauzimaju položaje u rupama od snega, koji je okopnio oko jela. Zatim se raspoređuju u streljački stroj i počinju da pretražuju teren.

Celke nosi mitraljez M-84. U grupama od po tri vojnika prebacuju se u skokovima od zaklona do zaklona. Počinju da se spuštaju prema potoku s čije je druge strane veoma strm teren prema vrhu brda. Dolaze na 30 metara od potoka, teroristi ih osećaju i s oko 200 metara otvaraju strahovitu paljbu. Sve oko boraca prosto grmi. 

Borci zastaju, zaležu u snegu do pojasa i zauzimaju prirodne zaklone iza jelki. Ne otvaraju vatru. Ne vide položaje terorista koji ih provociraju i zovu naše preko motorola:

- Ćedo, ćetnici, dođite! 

Borci im ne odgovaraju.

NIZ PADINU

Foto: Privatna arhiva

Teroristi kreću prema našima. Silaze niz padinu s druge strane potoka, kroz bukovu šumu, pucaju u pokretu i psuju majku četničku. Prolaze potok, izlaze iz uvale i penju se s druge strane. Tada ih naši borci vide na 30-40 metara ispred sebe. U napad ide oko 200 terorista. Borci čekaju. Pada komanda: "Raspali". 

Borci otvaraju vatru iz automatskih pušaka, mitraljeza, snajpera, gađaju tromblonima.

Teroristi zaležu i otvaraju vatru. Šuma odjekuje od obostrane ubitačne vatre. Počinje minobacačka paljba iz Albanije, koja poklapa naše borce koji pod minobacačkom vatrom kreću u napad. Uz strahovitu paljbu terorista borci po grupama ustaju, pretrčavaju i prebacuju se. Na sve strane lete kuršumi, ali borci uporno idu napred. Pod silinom njihovog napada teroristi počinju da beže preko potoka uzbrdo, bacajući oružje.

Posle četiri dana izašao iz kome

Povratak u bazu posle bitke izgledao je ovako... Ranjenog Lakija i starijeg vodnika Rašu nose u šatorskim krilima. Lakiju glava visi preko šatorskog krila prema zemlji radi cirkulacije krvi. Pristižu im upomoć i drugi borci koji nose ranjene u bazu. Lakiju, koji dobija mrtvačku boju, borci sve vreme kvase usta snegom. Odneli su ga u bazu, a odatle je prebačen u bolnicu. Bio je četiri dana u komi. Kad su saznali da je preživeo, njegovi saborci nisu mogli da veruju. Ovog puta sreća je bila uz hrabre.

Mesečina kao veliki saveznik

U drugoj akciji, četa vojne policije u kojoj je bio Celke krenula je 9. maja 1999. noću da ih avioni ne bi gađali, u napad na utvrđenu terorističku liniju na kojoj je bilo prirodnih bunkera, odnosno ogromnih stena oko kojih su se teroristi ukopali.
Borci idu kroz kanjon jedan iza drugog. Izlaze iz kanjona, penju se uzbrdo i dolaze do ravnine. Tu formiraju grupe i po mesečini kreću u napad na teroriste, koji su udaljeni oko 100 metara. Borci se po grupama prebacuju preko čistine, otvaraju vatru, trče, zaležu, štite sledeću grupu, koja na isti način napreduje. Teroristi otvaraju vatru iz svih oruđa. Borci im prilaze na pedesetak metara. Teroristi otvaraju vatru iz minobacača, a naši borci iz bestrzajnog topa i ručnog raketnog bacača osa. Granate iz bestrzajnog topa i rakete iz ose direktno pogađaju stene, praktično bunkere, ali se odbijaju od njih. Vatra traje tridesetak minuta. Borci ne mogu da unište improvizovane bunkere jer im rakete ne mogu ništa. Vraćaju se u šumu da bi stigli u bazu pre svitanja.