OD DIONIZIJSKIH SVEČANOSTI DO BORBE ZA RADNIČKA PRAVA: Evo kako je Prvi maj postao simbol slobode srpskog naroda i njegove države
IZVOR: Republika - 01.05.2023 | 08:00
Od 1893. godine Praznik rada obeležava se i u Srbiji. Zvanično, ovaj datum postao je državni praznik i neradan dan u vreme postojanja Titove Jugoslavije, objašnjava Ognjen Karanović.
Ognjen Karanović, istoričar iz Centra za društvenu stabilnost, u autorskom tekstu za Republiku govori o nastanku Prvog maja, njegovom poreklu uslovljenom istorijskim događajima kao i borbi za radnička prava koja se izrodila u praznik koji je simbol slobode srpskog naroda i njegove države.
Istorijsko poreklo ovog međunarodnog praznika još u antičkom dobu, kada su u vreme Rimske republike organizovane "dionizijske svečanosti" u čast bogova Afrodite i Dionisa. Bio je to zapravo religijski festival posvećen "bogatstvu prirodnih fenomena smene godišnjih doba".
Slično, religijsko značenje prepoznajemo i u drugim, prvenstveno postantičkim kulturama na evropskom kopnu. Na primer, kada su u pitanju germanski narodi, tradicionalno, početak meseca maja bio je posvećen "Valpurgijskim noćima".
Međutim, poreklo međunarodnog "Praznika rada" uslovljeno je istorijskim događajima iz poslednjih decenija XIX stoleća, kada je usled početka Druge industrijske revolucije i uspona imperijalizma u građanskim društvima privredno naprednih zemalja, socijalni položaj radnika dobio i karakter političkog pitanja.
Foto: YouTube/Printscreen
Naime, 1. maja 1886, uz zahtev za prihvatanjem osmočasovnog radnog dana, kao i unapređenjem opšteg položaja, stotine hiljada američkih radnika organizovalo je proteste na ulicama Čikaga. U prva dva dana demonstracija protesti su imali miran karakter, ali 3. maja izbio je fizički obračun između, prethodno otpuštenih, ali sindikalno organizovanih grupa radnika "Mekormik Ripera" i novih nameštenika, koji su na radna mesta prethodno otpuštenih radnika bili angažovani od strane vlasnika kompanije.
U sukobe su se umešali i organi reda, te je policija u pokušaju smiravanja sukoba ubila i četiri radnika, dok je nekoliko desetina bilo povređeno. Kao odgovor na prekomernu upotrebu sile od strane policije, grupa anarhista, predvođena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom naoružala je i organizovala svoje pristalice, koje su narednog dana (4. maja) učestvovale u masovnim demonstracijama na Trgu Hajmarket u Čikagu.
Na protestu bilo je okupljeno oko tri hiljade ljudi. Pred kraj demonstracija jedan anarhista bacio je bombu na pristne organe reda, pri čemu je ubijeno sedmoro policajaca, dok je 67 bilo povređeno. Vođe rušilačkih demonstracija ubrzo su uhapšene, te su nakon sprovedenog pravosudnog procesa i pogubljene (uključujući Parsonsa i Spajsa).
Na Kongresu Druge socijalističke internacionale 1889, a u čast stradalih radnika, usvojena je odluka da 1. maj bude obeležavan kao Međunarodni praznik rada.
Zanimljivo je da u većini zemalja ovaj datum zaista predstavlja "praznik radništva", ali ne i u SAD, gde su se i odigrali istorijski događaji, koji su uslovili postojanje "dana radnika." "Dan rada" građani SAD obeležavaju u septembru.
Od 1893. godine Praznik rada obeležava se i u Srbiji. Zvanično, ovaj datum postao je državni praznik i neradan dan u vreme postojanja Titove Jugoslavije. Svakako, radničke zajednice u jednom društvu, pa i u srpskom, trebalo bi da neguju tradiciju obeležavanja datuma koji je posvećen njihovom položaju i borbi za "radnička prava".
Međutim, ne bi trebalo da zaboravimo i činjenicu da je afirmisanjem Prvog maja u komunističko doba (pod nazivom "Prvomajski uranak") potpuno potisnuto obeležavanje "Đurđevdanskog uranka", i te kako značajnog za istoriju srpskog naroda i očuvanje srpskog, pravoslavnog, nacionalnog i duhovnog identiteta. Posebno, "Uranak" je bio važan za tzv. "hajdučku tradiciju", religijske svetkovine porodičnih zajednica, kao i za poljoprivredne poslove srpskog seljaka.
Takođe, bio je značajan i za političku istoriju srpskog etniciteta. Recimo, rad srpskog parlamenta u potonjim epohama samostalne srpske države počinjao je "o Đurđevu danu", što je predstavljalo tradiciju održavanja "skuština narodne samouprave", još iz vremena osmanlijske i habzburške okupacije srpskog kulturnog i etničkog prostora. Upravo, navedene skupštine predstavljale su snažan oslonac u borbi kolektiviteta za nacionalnu emnacipaciju i obnovu srpske državnosti i državnopravne tradicije.
Bez pomenute borbe srpskog etničkog kolektiviteta ne bi bilo ni slobode srpskog naroda i njegove države. Samim tim, srpsko radništvo ne bi ni dobilo priliku da neguje svoj praznik u slobodnoj srpskoj državi.