NE SLIKAJU SE SAMO SVADBE I ROĐENDANI, OBJEKTIVI SVE ČEŠĆI I NA SAHRANAMA! Kristina je fotograf "za lepo i tužno", jedina se u Beogradu bavi ovim poslom! (FOTO)
IZVOR: Jovana BRANKOVIĆ - 15.11.2023 | 12:20
Profesionalno fotografisanje sahrana postalo je sve veći hit u Srbiji. Ipak, može li da se živi od ovog posla?
Profesionalne fotografije sa svadbama, dečijim rođendanima, krštenjima, pa čak i one tematske, za praznike, postale su naša svakodnevnica poslednjih godina. Nema tog Srbina koji nije stao pred objektiv profesionalnog fotografa da ovekoveči neku proslavu.
I kako je potražnja rasla, tržište je iznedrilo more onih koji se tim zanatom bave, priučene ili naučene, ali je zarada u jednom trenutku bila prilično primamljiva.
Nasuprot beleženju ovih radosnih trenutaka, pre više od pola veka bilo je normalno beležiti najtužnije momente - sahrane. Jedan takav porodičan biznis, koji se prenosio sa kolena na koleno, opstao je u prestonici.
Foto: Ustupljene fotografije/Kristina Popović
Posao je danas mnogo manje tražen, nego pre 50-60 godina, kaže nam Kristina Popović (47), fotografkinja "za lepo i tužno", kako sebe voli da zove.
- Pre je moj deda slikao skoro svakodnevno, danas je to manje. Ja sam iz fotografske porodice i moj posao je nasledan. Moji roditelji su slikali svadbe, ispraćaje, veridbe, ali i sahrane. Deda mi je najviše slikao sahrane i ja sam taj posao nasledilam mada nisam nikada znala da ću da budem "fotograf za tugu", kako sam sebe nazvala - rekla je za Republiku Kristina.
- Prvu ponudu da slikam sahranu sam dobila sa 19 godina. To me je malo preseklo, stresla sam se, ali sam vrlo brzo rekla: "Da!" Prve fotografije sam sa ocem napravila u 6. razredu, osvajala sam nagrade tada, ali su me uvek vodile reči mog oca:" Ti si fotograf za sve" - kazala nam je i dodala da je to bio trenutak kada je shvatila da može da se bavi ovim poslom.
Foto: Ustupljene fotografije/Kristina Popović
Korona poremetila rad, u Požarevcu snimaju "lajvove"
Kako je korona pomrsila konce skoro svima u ovoj struci, ni fotografkinja za sahrane nije imala posla u tom periodu. Međutim, trend se i kasnije nastavio.
- Posla ima mnogo manje nego pre pandemije, ne znam šta se desilo. Ne verujem da je u pitanju finansijski momenat, jer kada su ovi trenuci u pitanju, ne žalimo novac - biramo najlepši sanduk, najlepše cveće, fotografa, pa i muziku u poslednje vreme - istakla je naša sagovornica.
Ipak, dva najveća grada u Srbiji najviše traže njene usluge.
Foto: Ustupljene fotografije/Kristina Popović
- Najviše posla imamo u Novom Sadu i Beogradu. Imala bih i više da ljudi danas ne fotografišu mobilnim telefonima. Malo ekstremniji su u Požarevcu i okolini. Oni snimaju i slikaju telefonima, čak prenose uživo, jer vole da imaju sve zabeleženo - rekla je i dodala da se fotografije najviše traže ukoliko neko živi u inostranstvu kako bi im se fotografije voljenih prosledile.
Kako nam je rekla, Kristina nema konkurenciju. U Srbiji se verovatno jedina bavi ovim poslom, mada je do skoro još jedna porodica u Beogradu fotografisala sahrane.
"Moja fotografija je reportaža, hvatam detalje i trenutke"
Fotografije koje ona napravi su svojevrsna umetnost, kaže. Od same porodice zavisi šta će konkretno fotografisati, ali se trudi da uhvati detalje.
- Kada traže otvoren sanduk, to obično bude u kapeli, ostave me sa porodicom, izljube ga, isplaču se i stave mu nešto od bitnih predmeta, ja odslikam i sahrana se posle nastavi svojim tokom. Sahrana je vid reportaže, to je "uhvati trenutak". Tu niko ne stane i neće da se slika sa rodbinom, niko tu nije spreman za slikanje. Svi se trude da se ispoštuje taj dan i to nije trenutak da budem napadna .Trudim se da budem što manje vidljiva i da se moja prisutnost ne oseti, ali da zabeležim sve što mogu. Ja sam ta koja sve ispratim od momenta u kapeli, povorke i sveštenika, do trenutka kada se shranjuje, do trenutka kada se poslednji deo sanduka vidi, ja dotle slikam - ispričala nam je.
- Gde život stavlja tačku, Bog stavlja zarez, ima nešto posle. Taj neki drugi život ne slikam - dodala je.
Foto: Ustupljene fotografije/Kristina Popović
"Tražim bol, jecaj, ruku na sanduku..."
Kristina Popović nam je otkrila i šta je ono što se na sahranama fotografiše. Slika ne sme da bude samo "suva fotografija", u svemu treba tražiti detalje.
- Ja sam od sahrane napravila umetnost; tražim bol, jecaj, suzu, muku, nije to samo slika... Mora da se dočara ta neka atmosfera, plamen sveće, ruka na sanduku... Da to ima neki smisao, ne samo suva fotografija. Posle kad obrađujem slike, ja to dajem sa muzikom. Kad gledate bilo koju reportažu, mnogo je efektnije sa muzikom. Na početku stavim zvona, onda "Opelo" Stevana Mokranjca, ili u dogovoru sa muzičarima koji su svirali. Uglavnom "Posmrtni marš", "Tiho noći moje zlato spava" "A sad adio"... -
"Najteže mi padaju dečje sahrane"
Ovim poslom ne može svako da se bavi, rekla nam je Kristina. On sa sobom nosi određeno breme, a i njoj često teško padaju određeni trenuci. Ipak, dodaje i da su današnje sahrane u neku ruku drugačije nego one ranijih godina.
- Najteže je kada roditelji sahranjuju svoje dete, bilo da su to deca ili stariji ljudi od 60 godina, uvek je teško. Dečije sahrane su potpuna katastrofa, kada mladi ljudi stradaju... U poslednje vreme je aktuelna i muzika koja daje neku potpuno drugačiju atmosferu. Sa muzikom se rađamo, sa muzikom se živimo i ona nas ispraća, ona nasprati. Tako isto i fotografija. Ako beležimo trenutke deteta od kada se rodi, što ne bismo zabeležili i poslednji trenutak - zaključila je ona.
BONUS VIDEO: