KRALJEVINA SHS, ZABLUDA KRALJA ALEKSANDRA: Jugoslavija napravljena na temelju pogrešne ideje o bliskosti zakrvljenih naroda s različitim interesima
IZVOR: Republika - 02.12.2023 | 21:15
Nikola Pašić želeo je da se prvo ujedine Srbi i obeleže šta im pripada, pa da se onda udruže s Hrvatima i Slovencima.
Troplemeni narod Srba, Hrvata i Slovenaca, pa bratstvo i jedinstvo i dva oka u glavi (Srbija i Crna Gora) bile su parole kojima je slavljena ista ideja jugoslovenstva. Sve tri Jugoslavije pravljene su naprečac, onako kako su ih istorijske bure naplavile, a bog nije pomogao ni treći put.
HRVATI UZ HABZBURGE
- Srbi i Hrvati su dva najsličnija naroda na svetu, govore jezikom koji se razlikuje u 50 grama, ali su teško oboleli od kompleksa narcizma malih razlika - bila je dijagnoza koju je dao slavni psihoanalitičar Sigmund Frojd, a koju tvorci svih Jugoslavija nisu uzimali u obzir.
Srpska Narodna skupština, već u zimu 1914, odobrila je jednoglasno izjavu Vlade da ona smatra "kao svoj glavni i jedini zadatak da obezbedi uspešan kraj velikog vojevanja, koje je ujedno i borba za oslobođenje i ujedinjenje sve neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca".
Potom je od izbeglica iz Austrougarske u Londonu obrazovan Jugoslovenski odbor. Međutim, kad je umro car Franjo Josif, Hrvatski sabor je novom caru Karlu dao zavet vernosti i molio za narodno ujedinjenje u okviru habzburške države, a isto su učinili i Slovenci. Jedino Srbi nisu pristali na autonomiju jer su želeli "veliku Srbiju".
VELIKE SILE BILE PROTIV
Foto: Wikipedia
Srpska vlada i Jugoslovenski odbor potpisali su 20. jula 1917. Krfski pakt s polaznom tačkom da je "naš troimeni narod jedan isti po krvi, po jeziku govornom i pisanom..." Velike sile imale su drugačije namere. Američki predsednik Vudrou Vilson izneo je krajem 1917. plan za mir u kom se, između ostalog, izražavala želja da se narodima Austrougarske da autonomija, što je bila ideja i britanskog premijera Lojda Džordža.
Situaciju je promenio proboj Solunskog fronta 15. septembra 1918, kada je postalo jasno da Habzburška monarhija neće preživeti. Već 22. septembra u Zagrebu je stvoreno Narodno veće. Regent Aleksandar Karađorđević podržao je njihovu ideju da se udruže svi Južni Sloveni u Austrougarskoj, pa potom ujedine sa Srbijom. Međutim, Srem je odlučio da se direktno prisajedini Srbiji, a dan kasnije i Bačka, Banat i Baranja. Isto je učinio i narodni zbor Bosanske Krajine u Banjaluci. Iza ovoga je stajao Nikola Pašić, koji je želeo da se prvo ujedine Srbi i da se tačno obeleži šta im pripada. Potom je crnogorska skupština u Podgorici zbacila dinastiju Petrovića i proglasila prisajedinjenje Srbiji.
SPORAZUM U BEOGRADU
Austougarska je pucala i u Zagrebu je proglašeno Narodno veće, koje je poslalo savezničkim vladama notu o osnivanju nezavisne države Slovenaca, Hrvata i Srba na teritoriji bivše Austrougarske. Nijedna sila Antante nije priznala tu tvorevinu, pa je dogovor postignut u Beogradu: Ustav će biti donet u roku od šest meseci, vladar je regent Aleksandar, Karađorđević, zakonodavnu vlast vrši Privremeno narodno predstavništvo, a Vlada je jedna, i to zajednička.
Na terazijama, u staroj gospodskoj kući Kuzmanovića, 1. decembra 1918. regent Aleksandar proglasio je ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Prestonica zajedničke države postao je Beograd.
Država za Tita i Komunističku partiju
Foto: Profimedia
Druga Jugoslavija nastala je u Jajcu, što je u vreme njenog kraja dovelo do gorkih komentara o tome gde je završila. Demokratska Federativna (1943), Federativna Narodna Republika (1945) i Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (1963) bili su nazivi za istu državnu tvorevinu koju je osmislilo rukovodstvo Komunističke partije s Josipom Brozom Titom na čelu, a formalno izglasalo 142 delegata Antifašističkog veća Jugoslavije (AVNOJ) 29. novembra 1943.
Drugo zasedanje AVNOJ održano je u zgradi Sokola, koja je bila pretvorena u nemačku kasarnu, pa su je partizani uništili prilikom oslobođenja grada. Za nepune tri nedelje dvorana je obnovljena. Podijum je bio iskićen zastavama Jugoslavije s crvenom petokrakom, ali i Amerike, Velike Britanije i SSSR. Slikar Đorđe Andrejević Kun je dekorisao salu jarkim bojama i islikao portrete Staljina, Ruzvelta i Čerčila.
Većina delegata je zadržavana po okolnim selima zbog mogućnosti vazdušnog napada na grad. Među njima je bilo i delegata Hrvatske seljačke stranke, Srpske zemljoradničke stranke, Stranke samostalnih demokrata, Muslimanske zajednice, nekolicina radikala, dvojica Hrvata iz Jugoslovenskog odbora osnovanog još 1915. i drugih građanskih partija koji su malo mogli da utiču na sadržinu odluka.
Tako je AVNOJ proglašen za zakonodavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije, a za vladu Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ). Jugoslovenskoj vladi u Londonu oduzete su sve nadležnosti i zabranjen povratak u zemlju, kao i kralju Petru Drugom Karađorđeviću. Svi ugovori i obaveze koje je vlada u Londonu preuzela tokom izbeglištva proglašene su nevažećim, a Titu je dodeljena titula maršala Jugoslavije.
Tačno dve godine kasnije, 29. novembra 1945. u Beogradu je održano prvo zasedanje Ustavotvorne skupštine, u kojoj je Komunistička partija predstavljala većinu, a činili su je i predratni poslanici i članovi AVNOJ. Jugoslavija je konstituisana kao socijalistička zemlja, njen prvi predsednik bio je Ivan Ribar, a predsednik Vlade Tito.
Treći put ni bog nije pomogao
Treća, Savezna Republika Jugoslavija, trajala je najkraće. Ugušena je mučki, sankcijama, otvorenom agresijom NATO i ambicijama mafijaških političara iz Crne Gore.
Zapad je već u septembru 1991. na Međunarodnoj konferenciji o Jugoslaviji u Hagu tražio da sve jugoslovenske republike dobiju nezavisnost bez menjanja granica. Srbija je to odbila, pa je Zapad priznavao republike jednu za drugom.
Predstavnici Srbije i Crne Gore od kraja februara 1992. počeli su pripreme za izradu ustava nove Jugoslavije, a pisali su ga od marta 1992. na Žabljaku. U Crnoj Gori je održan referendum 1. marta 1992. na kome se većina građana izjasnila za federaciju sa Srbijom, pa su 27. aprila 1992. u Beogradu preostali članovi Saveznog veća Skupštine SFRJ proglasili Ustav SRJ.
Zastava nove države ostala je ista kao i kod prethodnice, samo bez petokrake zvezde, a himna je ostala "Hej, Sloveni". Novi grb je postao dvoglavi orao, u čijem su centru bili istorijski detalji s grbova dve republike, ocila i lav. Prvi predsednik, odlukom Savezne skupštine 15. juna 1992, postao je pisac Dobrica Ćosić, koji se suprotstavio politici Slobodana Miloševića, pa je u istoj skupštini smenjen 1993. Predsednik je potom bio Zoran Lilić, pa Slobodan Milošević i, na kraju, Vojislav Koštunica, čiji je mandat prestao kada je 2003. u istim granicama proglašena Državna zajednica Srbije i Crne Gore, koja je potrajala tri godine.