OBEZBEDIO I SEBI I INSTITUTU "DEDINJE" MESTO U ISTORIJI! Doktor Igor Živković u 2023. ušao u red najboljih mladih kardiohirurga u svetu! (FOTO/VIDEO)
IZVOR: Republika - 31.12.2023 | 21:19
O početku svoje lekarske karijere doktor Igor Živković priča sa velikim osmehom i kaže da bi sve ono što mu se tada događalo neko nazvao i naziva "srećom", a on "čistom sudbinom".
Doktor Igor Živković (35) sa Instituta za kardiovaskularne bolesti "Dedinje" ušao je 2023. godine u istoriju srpske i svetske kardiohirurgije kada je 1. februara prvi u Srbiji, ali i u svetu, ugradio nekom pacijentu mikro bajpas bez presecanja grudne kosti odnosno minimalno invazivnom metodom.
Zahvaljujući ovom neverovatnom zahvatu, koji je ušao u medicinske anale kao prvi takve vrste u svetu obavljen na čoveku, "Dedinje" se svrstalo u red najeminentnijih kardio instituta na svetu, a doktor Živković u red najboljih, ne samo srpskih, nego i svetskih mladih kardiohirurga.
Doktor Živković, o ovom zahvatu, koji je za pacijente lagan, gotovo bezbolan i omogućava im da se vrate normalnom životu za svega nekoliko dana, a za struku veoma težak i naporan, skromno kaže da je bitniji za Srbe kao naciju, nego za njega i objašnjava o kakvoj se proceduri radi.
Foto: ST/Nemanja Pančić
- Srčane bolesti i ishemijska bolest srca predstavljaju jedan od vodećih uzroka smrti u Srbiji. Jedan od najčešćih načina lečenja ove bolesti jeste hirurška revaskularizacija miokarda, poznatija kao bajpas procedura. Ova procedura se najčešće izvodi na otvorenom srcu, teškom hirurgijom, a podrazumeva otvaranje grudnog koša presecanjem grudne kosti. Institut ,"Dedinje” je ovde napravio iskorak ugradili smo prvi mikrobajpas na svetu, a da nismo sekli grudni koš - kaže doktor Živković i nastavlja:
Foto: Privatna arhiva
- Malim rezom, ispod sternalne kosti, hirurg endoskopski uzima najbolji krvni sud koji se koristi za bajpas. Nakon toga, kroz rez od tri do četiri centimetra, kroz levi međurebarni prostor pristupa se srcu, a potom ušiva bajpas. Ono što je najbitnije, oporavak pacijenta je ovde brz, ne trpi bolove kao kod teške hirurgije, za svega nekoliko dana vraća se normalnom životu i to kao da problem zbog koga je došao kod nas nije ni imao - priča doktor.
Kaže da je tokom 2023. uradio dosta ovakvih operacija i svakoj je pristupio kao i prvoj samostalnoj, kada je tek ulazio u ove vode, i kada je maštao da stigne do ovoga do čega i jeste.
O početku svoje lekarske karijere priča sa velikim osmehom i kaže da sve ono što mu se tada događalo neko je nazvao i naziva "srećom", a on "čistom sudbinom".
Foto: ST/Nemanja Pančić
- Ja sam u Nišu završio Medicinski fakultet i oduvek sam maštao da postanem kardiohirurg. Imao sam visok prosek na fakultetu i dobio sam uput da volontersku specijalizaciju obavim u Beogradu u bolnici "Dragiša Mišović". Bilo je to pre deset godina. Bio sam tamo neka tri meseca i kada sam svom mentoru rekao da želim da se bavim kardiohirurgijom, rekao mi pa šta ćeš ovde, imaš dole "Dedinje".
Priča da je odmah naredno jutro uzeo indeks u ruke, nije imao ni uput, i otišao na Institut "Dedinje" gde je tadašnjem direktoru profesoru doktoru Bošku Đukanoviću rekao da želi da se usavršava. Odmah je krenuo da volontira, ugovor na određeno vreme dao mu je naredni direktor profesor doktor Predrag Milojević, ali je pravu šansu, kaže, dobio, tek kad je došao sadašnji direktor pofesor doktor Milovan Bojić.
Foto: ST/Nemanja Pančić
- Radili smo mi mladi, pomagali starijim kolegama, učili su nas oni, ali nikad neću zaboraviti kada je direktor Bojić okupio sve nas i rekao starijim kolegama da moraju da nam više posvete pažnje i da i mi moramo da dobijemo šansu. Doslovno im je rekao: "Šta, vi sad odete na neki kongres u Rusiju i tamo padne sneg i ne možete da se vratite. Šta ovde mi da radimo!?" - priča doktor Živković.
Savest i odgovornost
Kaže da nema hirurga koji nekad nije izgubio pacijenta, ali kaže da nikad ne može da se gleda bez emocija.
- Naravno da bude teško, naročito ako ga izgubite tokom operacije. Nikad nije svejedno, ali priznajem da mi je lakše kad se to desi van operacione sale. Mada, imao sam pacijenta koji je bio na ivici smrti kad je došao, uspeli da ga vratimo život, bio kod nas, svi bili srećni i veseli i onda se desi da čoveka ubije bakterija posle nekih 80 dana. To me je baš nekako...
Seća da je to bilo pre otprilike pet godina, kada je i obavio svoju prvu samostalnu operaciju.
- Bila je planirana, ali bila je i u tri popodne - priča kroz smeh. - Već sam pre toga asistirao na operacijama i pamtim da sam se već bio umorio dok sam pripremio pacijenta.
Kaže da se nije uplašio, ali da je i tada, kao i sada, uvek prisutna velika doza odgovornosti.
Foto: ST/Nemanja Pančić
- Kada sam bio mlađi, ja sam sebe zamišljao kao hirurga, koji šeta kroz hodnik u belom mantilu, svi ga gledaju... Međutim, vrlo brzo sam shvatio da "od toga nema ništa". Ne da se ne dam videti, već i ja slabo viđam ljude. Posao hirurga je toliko težak, zahteva stalna odricanja i mnogo ulaganja i da ste non-stop u sali. Ja radim po deset sati dnevno i onda kod kuće nastavim da pišem naučne radove, čitam sve što je vezano za ovu profesiju, stalno se usavršavam.
Ističe da mu se poslednjih godina život gotovo pa sveo na posao.
- Evo, u 2023. godini sam i doktorirao. Svi se sa mnom šale kad ću da se oženim, ali stvarno nisam imao vremena za to i evo to ću sebi da poželim u Novoj godini - šali se i nastavlja u zbilji da ljudi teško razumeju način života hirurga i ne krije da je mnogo stvari propustio zbog poziva koji je izabrao.
Nije doktorsko dete
Mada je Srbiji uvreženo mišljenje da u srpskom zdravstvu najbolje prolaze doktorska deca, Igor Živković kaže da nije doktorsko dete.
- Ne, otac mi je bio vojno lice, a majka je radila u Vojnoj bolnici u Nišu kao glavna sestra, bila je ratna instrumentarka. I tako se desi 1999. da brat koji je bio sedmi razred, a ja četvrti, ostanemo sami. Otac je kao vojno lice bio angažovan na aerodromu u NIšu, a majku su poslali na Kosovo. U tom trenutku mislio sam da ništa gore ne može da me zadesi. Brat je isto završio Medicisnki fakultet i radi kao lekar u Ribarskoj banji.
- E, koliko sam proslava sa drugarima propustio, naravno da mi nekad bude žao... Non-stop nešto čitam, ali uvek otkako sam zagrizao u ovo, samo medicinsku literaturu, i opet mi bude žao što nemam vremena i za drugo što volim... Otac mi ima vikendicu u Ribarskoj banji, volim tamo sa porodicom da se viđam. I desi se odem, i moram odmah da se vratim. I stalno čujem i od mojih, i od prijatelja, i od poznanika: "Opet taj tvoj posao". Jedino šta nikad ne propuštam jeste da svaki dan prošetam pored reke. Živim u Zemunu, Dunav mi je blizu, i gotovo mi je pa ritual da šetam pored njega.
Naglašava da voli svoj posao, ali da za 20 godina ne vidi sebe samo kao uspešnog kardiohirurga.
Foto: ST/Nemanja Pančić
- Vidim sebe da napredujem u ovoj profesiji, ali vidim sebe i kao dobrog supruga i oca dobre i uspešne dece. Obećao sam svima, ali i sebi, da ću se naredne godine posvetiti više privatnoj strani života, pa možda ova želja počne polako i da mi se ostvaruje.
Pacijenti ga, čujemo na klinici, ne cene samo kao dobrog stručnjaka, već ga vole i kao čoveka.
- Ja svakom čoveku prilazam sa poštovanjem i željom da mu pomognem. Tome su me naučili baba i deda sa majčine strane, oni su dole iz prokupačkog kraja, sa kojima smo brat i ja provodili dosta vremena. Prosto, vaspitavani smo da pomognemo starijem, ponesemo kesu onome koji ima previše tereta, lepo se javimo ljudima... To je nešto što primenjujem kako u privatnom životu, tako i u poslovnom.
Boli ga što lekarska profesija nije cenjena kao što je bila nekad.
- Bio sam nedavno na proslavi 100 godina od osnivanja Katedre za hirurgiju na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Gledajući slike hirurga iz tog doba, bio sam impresioniran njihovim izgledom, stilom odevanja i manirima. Oni su prosto svojom ličnošću, izgledom i ponašanje nametali ljudima da ih poštuju. U ovom poljuljanom sistemu vrednosti, poljuljan je i ugled lekara, ali lepim primerom i ponašanjem, verujem da će svaki lekar dobiti poštovanje kakvo i zaslužuje. Moraju ljudi malo više da se stave u poziciju onih drugih i mislim da će sve na kraju biti i kako treba.
Kaže da i u Novu 2024. godinu ulazi sa velikim profesionalnim ambicijama, ali da ljudima želi da se nikako ne sreću u Institutu "Dedinje".
- Želim im puno zdravlja i da nikad ne moraju da dođu kod mene na Kliniku. Ako treba da se upoznamo, neka to bude dok šetamo pored Dunava ili u nekoj kafani. Sebi želim da se oženim konačno (smeje se p.a) i da naravno povećamo broj ovih operacija koje su nas i proslavile. Želim da na Institutu ostanemo složni, kao što smo i dosad bili, kako na polju operativnog, tako i na polju naučnog rada - kaže na kraju razgovora doktor Živković.
Najzanimljivije delove razgovora sa doktorom Igorom Živkovićem možete mogledati u videu na vrhu teksta.
Bonus video