POSLEDNJA ŽELJA OKLEVETANOG KRALJA: Zašto kralj Milan Obrenović nije želeo ni mrtav da se vrati u Srbiju
IZVOR: Vlada ARSIĆ - 27.01.2024 | 21:30
Biografiju jednog od najuspešnijih srpskih vladara pisali su radikali, crnorukci, Karađorđevići i komunisti, pa nije čudno što ga danas pamtimo isključivo kao raspusnog ženskaroša i kockara.
Postati vladarem sa 14 godina, oženiti se u 21, razvesti se sa ženom i sići sa prestola u 35, vladati punih 20 godina i umreti sa samo 47, to je mogao samo Milan Obrenović.
Ovako u predratnom Vremenu 1938. o njemu piše Božidar Nikolajević. I nastavlja:
- Godinama je svet kralja potrzao, pačao se u njegov privatni život, prikazujući ga kao razvratnika i rasipnika. O njegovim dugovima raspredale su se bajke. Međutim, odmah po smrti Milanovoj, poslanstvo Srbije u Beču uputilo je preko celokupne svetske štampe poziv svima poveriocima pokojnoga kralja da svoja potraživanja prijave Poslanstvu, koje će vršiti isplatu. Ostavljen je i prilično dug rok za prijavu, ali se, uprkos svemu, nije prijavio niko! Kralj Milan, o čijoj su se prezaduženosti pisale bajke, nikome nije dugovao ni pare!
Ovo je samo jedan od brojnih primera naknadne pameti i okajanje greha koje nikome nije bilo od koristi - ni pokojnom kralju ni njegovoj uništenoj porodici. A po svemu sudeći, ni zvaničnoj istoriografiji. O Milanu Obrenoviću, prvom kralju posle Kosova, vladaru tokom čije vladavine je Srbija stekla nezavisnost, proširila granice, dobila svoju vojsku, univerzitet, železnicu i mnoštvo drugih savremenih dostignuća, pisano je isključivo kao raskalašnom bonvivanu, kockaru i raspusnom ženskarošu. Ništa više i ništa važnije od toga.
Nije ni čudo s obzirom na to da su njegovu biografiju pisali isključivo radikali, crnorukci, Karađorđevići i komunisti, pri čemu se ne zna ko je bio veći neprijatelj dinastije Obrenović. A još manje je čudno zašto je prognani kralj, napušten od naroda i od svojih najbližih, odlučio da počiva daleko od svoje otadžbine.
Franc Josif ga nije dao
Foto: Wikipedia
Kralj Milan umro je u Beču 29. januara 1901. Preminuo je u 47. godini u iznajmljenom stanu u Johanesgase broj 16, daleko od otadžbine, zaboravljen od sina jedinca i prezren od supruge Natalije. Želja da se sahrani u Manastiru Krušedol na padinama Fruške gore, izvan granica tadašnje Srbije, bila je samo nemi vapaj nesrećnika da obezbedi večni mir, spokoj koji je malo imao tokom burnog života.
Zahvaljujući sećanjima Koste Hristića, sina Nikole Hristića koji je u obrenovićkoj Srbiji u više navrata obavljao dužnost predsednika vlade, ostala su i svedočenja o poslednjim trenucima bivšeg suverena.
Bivši srpski monarh poslednji put je viđen u javnosti na Bogojavljenje 19. januara, kad je prisustvovao jednoj operi. U Beču je tada vladala epidemija gripa, koji je oborio i kralja Milana, ali njegovu bolest, isprva, nisu uzimali za ozbiljno. Čak je i njegov lični lekar, doktor Tepfer iz Karlsbada, tvrdio da je kralj lakše nazebao, da jedno vreme neće izlaziti iz kuće, ali da nije u postelji.
Stanje se dramatično pogoršalo uoči Svetog Save, u petak 26. januara, kada je i srpsko poslanstvo našlo za shodno da o tome obavesti njegovog sina kralja Aleksandra, koji se u tom trenutku nalazio u Nišu. Šifrovani odgovor stigao je već sutradan i u njemu je naloženo da srpski poslanik odmah poseti kralja i da mu prenese želje srpskog dvora za brzo ozdravljenje. Posle duže pauze, bila to prva, doduše posredna, ali ujedno i poslednja veza oca i sina.
U međuvremenu je iz Beograda hitno doputovao i Aleksandrov izaslanik pukovnik Laza Petrović, koji je bolesnog kralja posetio već u nedelju. Milan je pukovnika primio mirno, bez uzbuđenja, ali je s njim dugo ostao nasamo u razgovoru. Na rastanku mu je poručio da dođe i sutradan jer ima štošta još da mu kaže, ali do novog susreta nije došlo. Već u ponedeljak kralj je pao u agoniju, iz koje se nije povratio.
Vest o iznenadnoj smrti kralja Milana izazvala je u Srbiji bol i tugu. Za njim su podjednako žalili i oni koji su se nadali da će od svojeglavog sina ponovo preuzeti kraljevski tron, ali i oni koji su strepeli od njegovog mogućeg povratka.
Ucveljeni Aleksandar, koji ni po koju cenu nije želeo da vidi živog oca u Srbiji, ponajviše zbog njegovog neslaganja da se oženi Dragom Mašin, sve je učinio da se dostojanstveno oprosti od oca. Želja mu je bila da počiva u Sabornoj crkvi, pored knezova Miloša i Mihaila, zbog čega je odmah po prijemu telegrama ovlastio pukovnika Petrovića da preduzme sve mere da bi kovčeg s telom što pre dopremio u Srbiju. Na njegovu žalost, ali i na zaprepašćenje celokupne srpske javnosti, car Franjo Josif je glatko odbio ovu molbu.
Sahranjen u Krušedolu
U četvrtak 1. februara telo je izloženo u velikom salonu doma u kom je preminuo. Od mnogobrojnih posetilaca koji su prišli odru pažnju je najviše privukla vidno potresena Julija Hunjadi, bivša supruga kneza Mihaila, kog je upravo Milan nasledio. Predveče istog dana, po naročitom ceremonijalu, kraljevo telo preneto je kroz špalir vojske u srpsku crkvu Svetog Save. Tu je prenoćilo da bi sutradan, u tri sata po podne, bilo opelo koje je održao patrijarh Georgije Branković.
Zasebni carski voz iz Beča krenuo je u 17 sati, a kovčeg je smešten u furgon odmah iza lokomotive. Zajedno s njim krenuli su i grof Ziči, patrijarh Branković, izaslanici Dvorskog maršalata i Ministarstva unutrašnjih dela.
Tužnu povorku, pred samom portom, dočekao je arhimandrit Anatolij s celokupnim bratstvom. Na ulazu u crkvu, iza samog praga, čekala je otvorena grobnica u kojoj je 1843. sahranjena i Miloševa žena kneginja Ljubica. Njen sanduk morao je da bude pomeren u stranu, pri čemu su, ispod natrulog kapka, prema rečima očevidaca, mogli da se vide zlatom izvezeni rukavi na njenoj odeći.
Po svršenom pogrebu sačinjen je protokol i starešini manastira predat je ključ kraljevog sanduka. Inače, Milan je sahranjen u dva kovčega: u limeni sa staklenim ramom, kroz koji su mogli da se vide glava i poprsje, i u drveni, koji je zaključan još u Beču. Time je ispunjena i kraljeva poslednja želja da počiva daleko od granica tadašnje Srbije.
Pismo tuge i očaja
U trenutku kad se u Sabornoj crkvi u Beogradu slavilo venčanje kraljice Drage i kralja Aleksandra Obrenovića njegov otac kralj Milan, pismom se obraćao Habzburškom caru Francu Josifu. Molio ga je da mu se u slučaju smrti omogući da počiva na tlu Austrougarske monarhije. Bilo je to 23. jula 1900, samo šest meseci nakon što će prerano ostareli monarh zauvek sklopiti oči.
MA DA L' JE MOGUĆE?!
Svetac na ikoni s magarećom glavom
Na ikonostasu Crkve Svetog Nikole u Buljarici nadomak Petrovca na Moru lik Svetog mučenika Hristifora predstavljen je s magarećem glavom. Prema legendi, ne mogavši da se odbrani od sveta, posebno devojaka, Sveti Hristofor molio je Svevišnjeg da mu naruži lice. Želja mu je uslišena tek kad mu je glava dobila pseće-magareći izgled.
Štapom po svatovima
Iako se na otmicu devojke sada gleda kao na romantični relikt prošlosti, pa se simbolički i danas odvija, u svoje vreme bio je ozbiljan zločin, koji se kažnjavao. U Karađorđevom zakonu iz 1804. stoji: "Ko se usudi da otme devojku, taj mladoženja da se išiba kroz špalir od 300 momaka, kumu, starom svatu i deveru da se udari 50, a ostalim svatovima po 30 štapova."
Nisu se lažno stidele
Prvi nudistički klub u Srbiji osnovan je na novosadskoj plaži Štrand sredinom tridesetih godina prošlog veka. Već tokom prve sezone učlanilo se pedesetak osoba, a da se naše bake, prabake i njihove majke nisu lažno stidele, potvrđuje i podatak da su većinu činile devojke, mahom pripadnice otmenih novosadskih krugova.