ZGAZIO SAM OSMORO LJUDI, NISAM SE VRATIO DA POGLEDAM LEŠ! Dnevnik mašinovođe: "Opet bih izabrao da ostarim na šinama"!
IZVOR: Republika/LJ.M. - 06.03.2024 | 11:08
Saša Rančić je radni vek proveo na železnici, kao mašinovođa, a dočekao je, godinu dana pred penziju da upravlja i brzim vozom Soko. Upravljanje njime mu je kruna karijere u kojoj je bilo svega, pa čak i gaženja sedmoro ljudi.
- Otišao sam u penziju 28. decembra 2022, tada je bio zadnji voz, a počeo sam da radim kao mašinovođa 1989. sa 21 godinom. Tada, kada sam počinjao, bile su uglavnom takozvane klasične garniture sa lokomotivom i određenim brojem vagona. Vozio sam i (brzi voz) Soko.
Kakva je razlika?
- Uh, ogromna. Dosta računara, dosta nove opreme, sigurnosnih sistema koji dozvoljavaju, koji su u obavezi da budu ugrađeni na tim savremenim vozovima da bi vozivi mogli da idu velikom brzinom - 160 do 200. Volim da kažem na onim prvim lokomotivama na kojima smo počeli, tu je dosta bio primenjen taj manuelni rad, morao si stalno da vodiš računa o brzini u odnosu na konfiguraciju pruge, da pojačaš napon, da smanjuješ da bi održavao brzinu konstantnom... Ovde, na ovom vozu, uključite tempomat, kao i na automobilu, i sam će održavati brzinu koju ste mu zadali. Tako da gro posla mašinovođe odrađuju računari. Bukvalno, na nama je samo da iskorigujemo brzinu u odnosu na deonicu na kojoj se nalazimo, da li da povećate ili smanjite, sve ostalo- sam.
Foto: ST/Nebojša Mandić
Da li ste morali da prođete neku obuku za upravljanje tim brzim vozom?
- Da, bili smo kolega i ja nedelju dana na obuci u Švajcarskoj, u fabrici gde su vozovi proizvedeni. Tamo su nas obučavali njihovi inženjeri, instruktori. Šefovi su odlučili ko će da ide, preduslov je bilo jako veliko iskustvo, ali i teoretsko znanje, jer vi da biste savladali nešto novo, morate vrlo dobro da znate ono što je do sad bilo na našim prugama. Posle smo mi ostale kolege obučavali ovde za te vozove, pripremali ih.
Onda je novi voz stigao u Srbiju.
- Prvo što smo radili na novom vozu su ispitivanja. To su ti homologacijski testovi, koje treba da prođu svi vozovi, sva vozna sredstva pre nego što budu uključena u redovan saobraćaj. Kada smo to odradili, dobrih mesec dana smo radili testiranje pruge non- stop. Što više vožnje, po ceo dan, od ujutru do mraka, i onda je pruga dobila dozvolu za redovan saobraćaj, kada su provereni svi sistemi u praksi, što na vozu, što na pruzi, i pruga je dobila upotrebnu dozvolu. Tada se krenulo u redovan saobraćaj.
Foto: ST/Nebojša Mandić
Dočekali ste da vozite Soko i posle godinu dana otišli u penziju, da li bi vam bilo žao da to niste doživeli?
- Naravno, to je kruna moje karijere. To je nešto najsavremenije što je došlo u našu državu i još uvek je mali broj tih vozova, a od stotinak kolega i koleginica u Srbijavozu, svega njih 15- tak vozi Sokola.
Otišli ste u penziju i počeli da radite privatno.
- Vozim voz, ne mogu vozovi da mi izađu iz krvi.
Kako je došlo do toga da želite da budete mašinovođa?
- Splet okolnosti. Neki rođaci su bili na železnici - teča u Kraljevu, ujak je bio pomoćnik u Nišu, brat od strica je bio mašinovođa u Novom Sadu, kratko, zbog zdravstvenog stanja je napustio, ali kad je on upisao, pa dođe raspust, pa mi priča šta se uči i kako je na praksi... Bio sam peti, šesti razred kada sam definitivno rešio da ću biti mašinovođa.
Da li je posao mašinovođe stresan?
- To je individualna stvar, za nekog je stresno i kad mu pređe auto ispred pružnog prelaza na par desetina metara ispred voza ili pešak pretrči kolosek... Sve zavisi od čoveka, neko doživi gaženje pešaka, nekog samoubice i ode. Ja sam imao školskog druga koji je posle prvog gaženja odustao, nije nikad više vozio. Ja sam imao sedam, osam takvih situacija i jednostavno morate sa sobom da raščistite da to nije do vas, da ne možete da utičete na tako nešto. Bilo je i samoubica i nepažnje prelaska pruge, svega.
Foto: ST/Nebojša Mandić
Možete li da se setite prvi put kad se desilo to?
- Mogu, kako ne, svakog slučaja mogu. Imao sam nepunu godinu kako sam počeo da radim, nepunu godinu staža. Olakšavajuća okolnost u takvim situacija je što vi kad udarite ili zgazite to treće lice, kako ga mi zovemo, vi nikad ne stanete na istom mestu gde ste ga udarili, nego je ptorebno dobrih 400 do 500 metara da vi stanite, tako da on ostane iza vas. I po savetu starijih kolega, kad smo bili pripravnici, nikad ne ideš da gledaš. Ako te pozove policija, istražni sudija da daš izjavu, doći će kod tebe, ti svakako ne smeš da napuštaš lokomotivu, da je ostavljaš bez nadzora.
Da li mislite o tim ljudima? Kako se nosite sa tim, videli ste nečije poslednje trenutke?
- Kad prođem tom deonicom, setim se, normalno. Sad vozim uglavnom Šid- Beograd, i tu sam imao jedno gaženje, neka baka je bila 80- tak i nešto godina, nepažnja. Prelazila sa dekom, verovatno suprugom, i on je ostao živ. Bukvalno sam iščupao baku dedi iz ruke, vode se za ruku i ona je zagazila kolosek, ona nastradala, bila je brzina 120, i ja sam je udario. Dedu je bukvalno strujanje vazduha od te brzine prebacilo preko drugog koloseka.
Barska pruga
najdraža deonica
Koja deonica kroz Srbiju vam je najdraža?
- Barska pruga i to zbog krajolika, velikih padova i uspona, mostova... Najlepša priroda, najopasnija pruga za vožnju.