MRAČNI TITO LJUDOŽDER! Sahranio 29 godina mlađu suprugu kraj psa, kako bi mogao da je oplakuje!

Foto: Profimedia

MRAČNI TITO LJUDOŽDER! Sahranio 29 godina mlađu suprugu kraj psa, kako bi mogao da je oplakuje!

Prva Titova žena bila je Ruskinja Pelagija Belousova, a venčali su se dok je on bio u Rusiji u zarobljeništvu. U tom braku rođen je stariji Titov sin Žarko. Od Pelagije se razveo početkom 1936. godine, a pola godine kasnije, takođe u Moskvi, sklopio je brak sa Nemicom Lucijom Bauer. Tito je zbog partijskog rada brzo otišao u Pariz, a Lucija Bauer krajem 1937. streljana je u Moskvi pod lažnom optužbom da je bila nemački špijun.

Tito je tada već bio upoznao Hertu Has, Slovenku jevrejskog porekla, ali će oni u Zagrebu početi da žive zajedno tek dve godine kasnije. Njihova vanbračna veza trajala samo do maja 1941. godine, kada Tito odlazi u Beograd. Herta Has je ostala u Zagrebu u poodmakloj trudnoći, a nekoliko dana posle Titovog odlaska rodila je drugog Titovog sina Mišu. Kasnije će je uhapisti ustaše, ali je 1943. godine razmenjena za grupu nemačkih stručnjaka zarobljenih u Bosni dok su tragali za uranom za Hitlerovu atomsku bombu. Po oslobađanju se srela sa Titom, ali je on već bio u vezi sa Davorjankom Paunović...

Požarevljanka Davorjanka Paunović, rođena 1921. godine, tokom studija na beogradskom Filozofskom fakultetu, pred rat, zabavljala se sa Crnogorcem Jovom Kapičićem, docnijim narodnim herojem i upravnikom Golog otoka. Oboje su bili članovi Komunističke partiji, a njihovi savremenici kažu da su bili najlepši par na Univerzitetu.

Zabavljali su se godinu i po dana, a onda je Davorjanka u martu 1941. od Partije dobile zadatak da sa Jospipom Brozom Titom pođe u Zagreb. Jovu nije smela ništa da kaže o svom putu - takva su vremena bila - osim da odlazi. Na rastanku je mnogo plakala...

Počeo je rat. Dvoje zaljubljenih sreli su se opet početkom januara 1942. godine. Jovo Kapičić podnosio je Titu izveštaj o porazu Lovćenskog odreda čiji je komesar bio - tada je prvi put u životu video Vrhovnog komandanta - kad su otvorila vrata Titove kancelarije... i kroz njih prošla Davorjanka.

Bio je srećan što je živa i što je u Vrhovnom štabu, ali odmah posle tog raporta kod Tita, morao je da se vrti u jedinicu. Videli su se tek za dva meseca, ovog puta u Foči...

Zakazala mu je sastanak uveče na jednom od fočanskih mostova, a kad je došla, donela mu je u marami poklone - kutiju cigareta, upaljač, sapun, češalj, maramicu... Grlili su se. Nekoliko dna kasnije, Kapičić je opet bio u Foči.

"Šetajuči gradom u maloj, uskoj, popločanoj ulici, vidio sam kako proljeteše dva konjanika. Prođoše pedesetak metara, pa stadoše... Jedan konjanik krenu ka nama. Odmah sam ga prepoznao. Tito. Pitao me gdje sam, zašto se nijesam javio. Počeo sam da se pravdam, bi mi neprijatno, pa skrenuh pogled na drugu stranu, ka drugom konjaniku. I tada je ugledah... U momentu mi je sve bilo jasno. Davorjanka je stajala i gledala me ukočeno. Čekala je Tita...", zapisala je Tamara Nikčević herojevo sećanje u knjizi "Goli otoci Jova Kapičića".

Davorjanka, 29 godina mlađa, bila je uz Tita tokom celog rata. Neki su kazivali da je toliko temperamentno vodila ljubav da je borcima bilo neprijatno zbog jecaja i uzdaha koji su dopirali iz Titovog šatora. Imla je veliki uticaj na Tita, a u vreme nemačkog desanta na Drvar čak ga je ubedila da se, zajedno sa njom, preda Nemcima, jer je situacija izgledala bezizlazna. Tek kada mu je Sreten Žujović zapretio da će ga ubiti, Tito je odustao od predaje...

Davorjanka Paunović umrla je od tuberkoloze u proleće 1946. Po Titovom naređenju, sahranjena je u krugu Belog dvora. Hteo je da i mrtva bude u njegovoj blizini, a prema nekim pričama svaki dan je plakao nad grobom i donosio crvenu ružu ujutro.

Iste godine su mu funkcioneri vojne bezbdnosti doveli su mu kao družbenicu Ličanku Jovanku Budisavljević...

Ko je bila Davorjanka sa opasanim sjajem u crnim očima?

Davorjanka je postala skojevka još u gimnaziji, kada je požarevački okrug imao samo 63 člana partije. „Zarazile“ su je baš sestre od ujaka Miletić, Vera, Branka i Olga, sa kojima se igrala i družila posle sestrine smrti. U Požarevcu su ih zvali „crvene devojke“. Zahvaljujući njihovom aktivizmu, devojke iz okolnih sela počele su masovno da prilaze komunističkom pokretu.

Na prvoj godini studija upoznala je mladog studenta medicine i studentskog lidera Jova Kapičića, već tada poznatog komunistu, koji se u nju zaljubio do ušiju. Živeli su zajedno godinu i po dana. Partija je odobrila „vezu“ i Davorjanka je ubrzo dobila partijsku knjižicu. Pokazala se sjajno i postala oficir za vezu između Beograda i Zagreba, gde je u hotelu „Esplanade“ neposredno pred rat upoznala Tita. Govorila je nemački, francuski i češki, oblačila se skupo i ženstveno.

Partija nije štedela novac za takve svrhe. Broz nije odoleo. Ali kako je pisao novinar Bogosav Marjanović, stari iskusni ilegalac prethodno je s Aleksandrom Rankovićem dobro proverio s kim ima posla. Ocenio je da je Davorjanka ilegalac izuzetnog kova. Bila je to ljubav na prvi pogled.

Pod lažnim imenom, u pratnji Davorjanke, stigao je maja 1941. u Beograd kao generalni sekretar KPJ. Sa najbližim saradnicima pripremao je ustanak, a Davorjanka je stalno bila pored njega, upućena u sve partijske tajne, njegova desna ruka.

Otišla je da poseti roditelje. Zapanjili su se videvši damu sa srebrnom lisicom i šeširom. Nije ličila na komunjaru. U razgovoru je često koristila reč „dapače“, što je objasnila time da se mnogo druži sa ljudima iz Zagreba. Na rastanku im je rekla da ne brinu jer o njoj brine „jedan ozbiljan gospodin“. Tada je poslednji put videla Požarevac.

Broz joj je dao ime Zdenka Horvat, kako će se zvati do kraja rata. On je postao vrhovni komandant, ona njegova ratna sekretarica. Prvi put je obukla vojničke pantalone i stavila na glavu kapu s petokrakom. Umotana u veliki vojnički šinjel, marširala je u koloni poput ostalih, radila za Tita na svim partijskim sastancima, čuvala za njega hranu, gladovala, pešačila, uvek hodala sa opasnije strane štiteći ga i spavala na zemlji pored njegovog ležaja.

Bila je pojam ratne sekretarice, spremna da pogine za njega. Bojala se jedino bombardovanja, ali je hrabro vodila beleške na Sutjesci dok su oko njih grmele bombe i ta će fotografija do danas ostati zaštitni znak partizanske gerile. On je u nju imao bezgranično poverenje i štitio ju je od svih kritika.

Titovo okruženje nije volelo Davorjanku. Ona je slušala samo Tita, prema ostalima je bila arogantna, bez dlake na jeziku, a dešavalo se da odbrusi i Titu. Nazivali su je histeričnom i ludom jer je često bila ljuta. S Rankovićem nije razgovarala. U sećanjima Jare Ribnikar pominje se Davorjankin opasan sjaj u očima kad se naljuti.

„Nosila je vatru u sebi kao teško breme“, napisaće Jara. Iako je besprekorno obavljala svoj posao, njen buntovni temperament nije se uklapao u partizansku hijerarhiju. Ono što će joj posebno staviti na dušu kad više ni nje ni Tita nije bilo među živima jeste njihovo preglasno vođenje ljubavi koje je budilo ranjenike. Ne samo da je golicalo maštu već i svedočilo o njenom višeslojnom uticaju na Tita. Bila mu je sve.

Razbolela se na Visu 1944. i otišla u Sovjetski Savez na lečenje pluća. Zalečena, vratila se u zemlju i nakon oslobođenja preselila se s Titom najpre u Užičku, a onda i u Beli dvor. Nastavila je da radi kao njegova mirnodopska sekretarica. Nije se nametala, niti glumila gospodaricu rezidencije. Ručala je s poslugom, Tito u dvorskoj trpezariji. Otac i majka su je posećivali i hrabrili. Zdravlje joj se pogoršalo u proleće sledeće godine i nastavila je lečenje na Golniku. Volela je pesmu „Šušti, šušti bagrem beli“ i često ju je pevušila. Umrla je na Golniku 1. maja 1946. U rodnom Požarevcu ima i ulicu.

Inače, Tito ima i poznatu unuku, koja je prva lepotica