ARHANGEL GAVRILO POŠTEDEO GAVRILA PRINCIPA! Život atentatora na austrijskog prestolonaslednika spasla KRŠTENICA
IZVOR: VLADA ARSIĆ - 07.09.2024 | 20:00
U trenutku ubistva Franca Ferdinanda pripadnika Mlade Bosne delilo je samo nekoliko dana od punoletstva, a time i od smrtne kazne. Ceh je platio prota Miloš Bilbija, kome je istina bila preča od života
U mnoštvu atentata i političkih ubistava koje je zabeležila srpska istorija, po svom značaju i posledicama koje su dugoročno obeležile sudbinu našeg naroda, Sarajevski atentat je nesumnjivo najvažniji. Prošlo je više od 110 godina, a istoričari kao da se još nisu dogovorili o pravoj prirodi ovog događaja.
Zavisno od vremenskih i geografskih odrednica, ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije Hotek za jedne je teroristički čin, a za druge herojsko delo; za jedne je uzrok Prvog svetskog rata, a za druge samo povod do koga bi, svakako, došlo bez obzira na sarajevska dešavanja; jedni i danas slave pripadnike Mlade Bosne i njihove revolucionarne ideje, dok im drugi brišu i tragove stopa.
Izvesno je samo da je tog Vidovdana, 28. juna 1914, pokrenuta lavina istorijskih događaja koja će za nešto više od četiri godine usmrtiti 15 miliona ljudi širom planete, raniti blizu 20 miliona, a samo u Srbiji odneti gotovo trećinu stanovništva (procenjuje se da je u tom periodu poginulo, umrlo ili nestalo između milion i 1.250.000 ljudi). Zanimljivo je, međutim, da je smrt, barem u prvom trenutku, izbegao upravo onaj ko je ispalio sudbonosne hice - Gavrilo Princip!
Prestolonaslednika ubila deca
Za učešće u Sarajevskom atentatu, državni tužilac Franjo Svara optužio je čak 25 osoba.
Na suđenju u dvorani Gornjogarnizanskog suda u Sarajevu, održanom od 12. do 28. oktobra 1914, delo je okvalifikovano kao veleizdaja, a optuženi su se teretili da su kao izvršitelji, podstrekači ili začetnici ideje zločina nad austrijskim prestolonaslednikom želeli da se Bosna i Hercegovina otcepi od Austrougarske monarhije i pripoji Kraljevini Srbiji. S obzirom na takvu kvalifikaciju, nije bilo sumnje da će većina optuženih biti osuđena na smrt. Međutim, na zaprepašćenje Beča i austrijske javnosti do toga nije došlo.
Foto: Printscreen
Najveću muku carskom pravosuđu zadavala je pravna "začkoljica" po kojoj niko nije mogao da bude osuđen na smrtnu presudu, a da pritom, u trenutku izvršenja dela, nije bio punoletan. Punoletnim osobama se smatrao svako ko je napunio 20 godina, a većina zaverenika, naročito kada je reč o neposrednim izvršiocima dela, bila je mlađeg uzrasta.
To je i razlog zašto su 3. februara 1915, u kasarni u Sarajevu, obešena samo trojica pomagača atentatorima: Danilo Ilić, Veljko Čubrilović i Miško Jovanović. Nijedan od njih, u trenutku izvršenja atentata, nije bio ni blizu automobila u kojem se prevozio carski par.
Mlada Bosna počiva u istom grobu
Gavrilo Princip je sahranjen na mesnom katoličkom groblju u Terezinu, s idejom da se njegov grob nikada ne pronađe. Međutim, jedan od vojnika, Čeh František Lebl, napravio je vernu skicu mesta gde je pokopan i to je sačuvao do kraja rata. Telo mu je ekshumirano 9. juna 1920, preneto u Sarajevo i sahranjeno u zajedničku grobnicu s njegovim saborcima: Danilom Ilićem, Veljkom Čubrilovićem i Miškom Jovanovićem. U istu grobnicu položeno je i obezglavljeno telo Bogdana Žerajića, revolucionara koji je prethodno pokušao atentat na austrijskog generala Marijana Varešanina.
Od svih uhapšenih i procesuiranih osmoro je proglašeno krivim: pored trojice pogubljenih, Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež osuđeni su na maksimalne kazne od 20 godina, Vaso Čubrilović na 16, a Cvijetko Popović na 13 godina. Jedini musliman u ovoj grupi, Muhamed Mehmedbašić, uspeo je blagovremeno da prebegne u Srbiju i time se spase carske odmazde.
Razočarana ovakvim sankcijama, javnost širom Habzburške monarhije tražila je krv! Najviše se na udaru našao prvooptuženi, Gavrilo Princip, za koga su se pronele glasine da je rođen 26. juna, a ne 26. jula, što bi značilo da je u trenutku izvršenja dela već dva dana bio punoletan, a time u potpunosti odgovoran. Carski istražitelji su se rastrčali u potrazi za dokazima.
Protojereja Miloša Bilbiju pronašli su u bosanskom selu Crni Lug, gde je kao paroh gradio crkvu posvećenu Svetom proroku Iliju. On im je bio naročito važan jer je upravo on, dvadesetak godina ranije, lično krstio Principa. Za potvrdu na kojem bi datum bio pomeren za mesec dana ranije, bili su spremni da ga bogato i novčano nagrade. Ali sveštenik se nije dvoumio. Dobro se sećao da je dete rođeno na praznik Svetog arhangela Gavrila, da je po njemu i dobio ime, te da nikakvih izmena ne može biti. Ovo je privremeno spaslo život Principu, ali ne i svešteniku.
Foto: Wikipedia
Paklene muke
Silno ozlojeđeni što je odbio da učestvuje u ovom falsifikovanju, otac Miloš je uhapšen i brutalno mučen u zatvoru u Livnu, u nadi da će se pod batinama predomisliti, pokleknuti i naposletku, ipak, potpisati. Očevici su zabeležili da je svešteniku spaljivana kosa i brada, da je tučen vrećicama s peskom i da je iz tamnice pušten dva dana kasnije, s unutrašnjim krvarenjem i teškim povredama od kojih se nikada nije oporavio. Dve godine gotovo da nije ni izlazio iz kreveta, da bi naposletku i umro, 1916. godine.
Sveštenik je spasao glavu Principu, ali je veliko pitanje da li mu je time učinio uslugu. Umesto brze smrti, osudio ga je na paklene muke koje je teško i zamisliti, a kamoli izdržati. Sam podatak da niko od trojice prvooptuženih (Čabrinović, Grabež, Princip), koji su sprovedeni na izdržavanje kazne u zatvor Terezin, na teritoriji današnje Češke, nije živ dočekao kraj Prvog svetskog rata, dovoljno govori o uslovima koji su vladali u ovom kazamatu.
Gavrilo Princip izdržao je samo tri i po godine. Prve dve proveo je okovan gvožđem teškim 10 kilograma koje nikada nije skidano. Ležao je u samici u kojoj se, tokom zime, ledila voda u bokalu. Osim zatvorskih stražara, nikada i nikog nije video, niti je iko mogao da ga poseti. Imao je pravo na polučasovnu šetnju u zatvorskom dvorištu, u vreme kada je ono bilo potpuno prazno. Hrana je bila mizerna i potpuno nedovoljna. Ubrzo je oboleo od tuberkoloze kostiju, usled čega mu je, pred smrt, amputirana i desna ruka. Umro je 28. aprila 1918, samo šest meseci pre završetka Prvog svetskog rata, sloma Austrougarske i stvaranja zajedničke države južnih Slovena, ne dočekavši da vidi ostvarenja sna za koji je dao život.
BONUS VIDEO: