SAHRANA U GLUVO DOBA: Poslednji ispraćaj kraljevskog para obavljen u neobičnim okolnostima
IZVOR: VLADA ARSIĆ - 19.10.2024 | 21:00
Kovčezi s telima kraljice Drage i kralja Aleksandra Obrenovića spušteni su u grobnicu u jedan sat iza ponoći, bez opela, zvona, upaljenih kandila i sveća. Spomenik su im podigli Austrougari
Majski prevrat 11. juna 1903. ostaće upamćen kao jedna od najvećih crnih mrlja naše istorije. U srpskoj vartolomejskoj noći nisu ubijeni samo kralj Aleksandar i kraljica Draga Obrenović, njena braća Nikola i Nikodije Lunjevica, već i desetina drugih pristalica svrgnute dinastije, svi oni koji su na bilo koji način mogli da ugroze novu vlast. Ništa manje od samog zločina, ostaće upamćen i sraman odnos prema ubijenima koji nisu zaslužili ni da se dostojno isprate.
Nakon što su ih svirepo ubili u beogradskom Starom dvoru, obnažena tela kraljevskog para bačena su s balkona gde su iskasapljena sabljama zaverenika. Obdukcija je utvrdila dvadeset tri rane na kraljevom i dvadesetak na kraljičinom telu.
Stranim izveštačima, koji su već sutradan pohrlili na mesto zločina, s ponosom su otvorena vrata dvora gde su i dalje bili tragovi bahate razuzdanosti, pljačke i demoliranja. Dok se pristojan svet zgražavao, zaverenici su pocupkivali nad učinjenim zločinom i grad kitili zastavama. Nažalost, ni to nije bio kraj.
Neprijatelji im odali počast
Sraman je bio i ispraćaj kraljevskog para. Mimo hrišćanskih običaja, sahranjeni su u jedan sat iza ponoći 13. juna. Poslednji čin obavljen je u staroj crkvi Svetog Marka bez opela, zvona, upaljenih kandila i sveća, i uz prisustvo samo kraljevog sobara. S druge strane, počast su im odali njihovi protivnici: Austrougari, koji su im tokom okupacije Beograda 1917. iznad groba podigli spomenik, ali i Nemci, četvrt veka kasnije, kada je u aprilskom bombardovanju izgorela i stara crkva. Upravo po njihovom nalogu, tela su premeštena u kriptu nove crkve Svetog Marka, u kojoj se i danas nalaze.
Nigde mira i spokoja
Želja knjaza Miloša da na jednom mestu sabere tela svih pripadnika dinastije Obrenović, te da ubuduće to postane i svojevrsni mauzolej nije se ostvarila. Uprkos tome što je telo svoje majke baba Višnje preneo u portu Manastira Vraćevšnica, u njoj danas počivaju samo još njegova dva rano preminula sina. Vojvoda iz Prvog srpskog ustanka Milan Obrenović, Milošev polubrat, počiva u Brusnici kod Gornjeg Milanovca. U Manastiru Krušedol počivaju kralj Milan i kneginja Ljubica, a u Manastiru Rakovica Anka Konstantinović, ćerka Jevrema Obrenovića. Sam knjaz Miloš i njegov sin Mihailo počivaju u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Odluka o prenosu tela iz podruma stare crkve doneta je 7. oktobra 1942, a sprovedena sredinom narednog proleća. Osim kralja Aleksandra i kraljice Drage, iz razrušene svetinje preneta su i tela knjaza Milana Obrenovića, starijeg sina knjaza Miloša, gospođe Ane, supruge Jovana Obrenovića, kneževića Sergeja, sina kralja Milana i kraljice Natalije, i nekoliko crkvenih velikodostojnika.
Foto: Wikipedia
Krajnje je zanimljiv i zapisnik koji je tom prilikom urađen i pod oznakom "poverljivo" naknadno dostavljen armijskom generalu Milanu Nediću, predsedniku Vlade nacionalnog spasa u okupiranoj Srbiji. U njemu je zabeleženo da se neposredno pred otkopavanje grobova prijavila izvesna Milica Trifković, udovica bivšeg dvorskog limara Đoke Trifkovića. Po njenim rečima, pokojni suprug je lemio kraljevske sanduke i imao priliku da poslednji vidi leševe kraljevskog para. Ovo je bilo od izvanrednog značaja jer su godinama nakon zločina po beogradskoj čaršiji kolale priče da su u crkvi položeni prazni sanduci, a tela ko zna gde bačena.
Sećanje dvorskog limara
Dvorski limar je svojoj supruzi pričao da je kralj sahranjen u crnom fraku, a kraljica u dugoj, ružičastoj haljini od svile. Ostavio je i druge vredne podatke, što je Odbor za premeštanje tela uneo u svoj zapisnik pre nego što su sanduci i otvoreni.
U zapisniku dalje stoji i to da su u grobnici s desne strane pronađena tri metalna sanduka, dva jednaka, a treći različite dimenzije. U prvom otvorenom sanduku, koji je s donje strane bio potpuno zarđao i dobrim delom propao, pronađen je ženski leš u dugoj, svilenoj haljini ružičaste boje. Videli su kosu crne boje, na sredini razdeljenu i očešljanu. Zubi su bili prirodni i očuvani. Osim tragova testerisanja na lobanji prilikom obdukcije, drugih povreda na kostima nije bilo, kao ni dragocenosti.
U drugom sanduku pronađeni su i ostaci muškog leša. Na glavi je imao crnu svilenu kapu koja je prekrivala crnu kosu, dok su mu u gornjoj vilici bila izbijena tri zuba. Leš je bio obučen u frak, imao je belu košulju i crnu mašnu. Na nogama su bile crne, plitke cipele.
Od dragocenosti pronađena su zlatna dugmad s lančićima za manžetne, u kojima su bili po jedan mali rubin i tri sitna brilijanta. Konstatovane su povrede na kostima, pogotovu na levoj strani lobanje, gde je uočena velika fraktura izazvana, najverovatnije, tupim predmetom. Time je utvrđeno da su navodi bivšeg dvorskog limara tačni, te se pouzdano može smatrati da pronađeni ostaci zaista pripadaju kraljevskom paru.
Nakon izvršene identifikacije tela svih pokojnika, ukupno njih devet, u novim limenim sanducima prebačeni su pred dveri nove crkve Svetog Marka, gde su, nakon pomena, zalemljeni. Tek tada su uz pevanje pogrebnih pesama spušteni u kriptu crkve i s dužnim pijetetom ponovo sahranjeni. Ostaci starih sanduka, odela i posmrtna sprema pokojnika sakupljeni su i odneti u opštinsku peć gde su spaljeni, dok su pronađene dragocenosti, poput zlatne burme Ane Obrenović i dugmad od manžetni s kraljeve košulje, predate starešini Crkve s nalogom da ih ustupi Svetom arhijerijskom sinodu.
Time su poslednji Obrenovići, punih 39 godina nakon smrti, konačno pronašli svoj mir, premda su i tu, na neki način, sklonjeni od očiju javnosti. Naime, ako poželite da obiđete njihovo poslednje počivalište, nemojte se iznenaditi ako vas u tome, ponekad, spreče sveštenici uz reči da ovo nije turistička atrakcija, već verski objekat. Time su kralj Aleksandar i kraljica Draga, uprkos činjenici da je prošlo više od 120 godina od njihove smrti, i dalje lišeni mogućnosti da im barem posmrtno odamo poštu, a možda i uputimo izvinjenje za nezapamćeni greh predaka.
BONUS VIDEO: