Stojim kraj bazena i čujem: "Četnici, sad ćemo da vas koljemo" - Viktor Jelenić u intervjuu na Republika TV otkriva nepoznate detalje iz svoje karijere (VIDEO)

Foto: Republika

Stojim kraj bazena i čujem: "Četnici, sad ćemo da vas koljemo" - Viktor Jelenić u intervjuu na Republika TV otkriva nepoznate detalje iz svoje karijere (VIDEO)

Gost emisije "Intervju" na jutjub kanalu sajta Republika je Viktor Jelenić, vaterpolo šampion i predsednik Vaterpolo saveza Srbije.

On je u zanimljivom razgovoru sa autorom i voditeljem emisije Dejanom Katalinom pričao o najtežem porazu u životu, cimerskim danima i osnosu sa Aleksandrom Šapićem, sukobu sa Hrvatima na Evropskom prvenstvu u Sloveniji, putu do zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Parizu i odnosu sa hrvatskim selektorom Ivicom Tuckom...

Da li se vaterpolisti nakon završene karijere osećaju kao ribe na suvom?

- Svi sportisti kad završe karijeru ne znaju šta će da rade. Baviš se sportom trideset i kusur godina, pa se nađeš iznenada u situaciji da moraš da počneš da vodiš normalan život. Nije lako. Karijeru sam završio sa skoro 39 godina, posle 16 godina igranja u inostranstvu. U Italiju sam otišao sa 23 godine.

Terao si, znači, do maksimuma?

- Sad igraju i stariji. Evo, Vrlić igra za reprezentaciju Hrvatske, a stariji nego kad sam ja završio karijeru.

Kako si se kao mladić opredelio baš za vaterpolo?

- Pošto smo živeli blizu bazena "Tašmajdan", baba me je upisala na plivanje kad sam imao osam godina; da se ne uhvatim lošeg društva. To je bilo negde 1977. ili 1978. godine. Na vaterpolo sam prešao kad sam imao deset godina. Počeo sam u vaterpolo klubu "Beograd" na Tašmajdanu, a onda sam sa 14 godina prešao u Crvenu Zvezdu. Bila su to vremena u kojima su dominirali hrvatskli klubovi Jug i Mladost, a odličan je bio i Partizan. Za prvi tim Zvezde sam zaigrao sa 15 godina. Tada je Zvezda bila malo u prvoj ligi, pa ispadnemo i onda preko leta odigramo drugu ligu i vratimo se u prvu. Tako je bilo sve do 1991. godine, kad je počeo rat, i kad je Nikola Stamenić došao u Zvezdu. Nakon toga su krenuli uspesi. U sezoni 1991/92. godine uzeli smo prvu titulu prvaka države. Naredne sezone došao je i Igor Milanović iz Mladosti, tako da smo ponovili taj uspeh. Posle toga sam otišao u Italiju i ostao do kraja karijere.

Vaterpolo deluje kao naporan i grub sport, a i uvek diskutabilne sudijske odluke mnogima nisu jasne. Možeš li da objasniš te kriterijume?

- Pravo da ti kažem, ni ja, kao i mnogi koji se bave ovim sportom, nisam razumeo njihove odluke. Na centru može da ti svira jednom isključenje, jednom kontra faul... Kriterijum je čudan. Gleda koliko isključenja ima jedna ekipa, koliko druga... Promenili su neka pravila. Na primer, ranije kad izađeš sam ispred golmana i protivnički igrač koji pliva za tobom udari te po ruci u kojoj držiš loptu, ništa se nije sudilo. Kao, lopta u ruci. To nije postojalo ni u jednom sportu. Sad je to pre dve, tri godine promenjeno, pa, kao u košarci, ako te udari po ruci svira se faul i penal.

Foto: Republika TV

Deo si sjajne generacije vateropolo šampiona, koja je ovaj sport pretvorila u naš najtrofejniji. Čime je "đubrena" ta generacija, pa je dala toliko izuzetnih igrača?

- Taj kontinuitet medalja i uspeha postoji još od bivše Jugoslavije. Naša reprezentacija je kontinuitet započela na Olipmijskim igrama u Sidneju uzimanjem bronzane medalje. Od tada, na svakim Olimpijskim igrama uzimamo medalju. Najteže mi palo finale u Atini 2004. godine koje smo izgubili od Mađara. Iskreno da ti kažem, nikad nisam gledao tu utakmicu. Na kraju treće četvrtine vodili smo sedam prema pet i od tada nismo dali nijedan gol. Ne znam da objasnim šta se desilo. Kad se završi vraćaš u glavi utakmicu. Ma, i sanjaš je! Teško je objasniti i taj naboj koji igrači osećaju u sebi kad su tako bitne utakmice u pitanju. Ti se ceo život spremaš za njih. Treniraš. Mi nismo roboti, da bi se pobedilo, moraš da uložiš emocije i celog sebe u igru. Te emocije dovode do velikih reultata. Bez njih nema velikih rezultata.

Prisetimo se čuvene utakmice sa Evropskog prvenstva iz Kranja 2004. godine, kad su hrvatskli huligani uleteli sa tribina i izazvali velike nerede. Da li si se tada uplašio, kako si se osećao?

- Najbolja priča ti je kad mi dolazimo na tu utakmicu i već čujemo da su tribine hrvatskih navijača sa šahovnicama. Stojimo pred ulazak na bazen, pred predstavljanje, i to nikad neću da zaboravim... Ja sam bio sedmica, a Dejan Savić stoji pored mene, i obojica čujemo iz publike glas isti kao u filmu "Lepa sela lepo gore". Govori: "Čedoooo. Četniciiiii... Sad ćemo da vas koljemo". Ali, original glas kao u filmu. I mi počnemo da se smejemo. Bez obzira na pune tribine Hrvata, ti ideš da dobiješ tu utakmicu. Kad kreneš da igraš utakmicu, tebe ne zanima ništa oko tebe. Ceo život sam imao tremu pred utakmicu, ali kad počne - sve zaboraviš i skoncentrišeš se na igru.

Kako se u takvim situacijama ponašaju protivnički igrači, ima li provokacija?

- Ima svega, ali ne obraćaš pažnju. Ali, ta atmosfera može da te podigne. Sećam se kad smo sa Zvezdom uzeli Ligu šampiona 2013. na Banjici. Pun bazen navijača! To te digne da letiš!

Kad stvari ne idu dobro, često dođe i do svađa među igračima. Čuven je sukob između Šapića i Šefika, koji se, kako se priča, okončao tučom. Ti si bio cimer sa Šapićem, a posle niste godinama razgovarali. Jesu li te svađe posledica dešavanja na terenu ili imaju neki lični motiv?

- To je sve život. Normalno je da se posvađaš sa nekim, pa se posle pomirite ili ne pomirite.

Sa kime si bio najbliži dok si igrao za reprezentaciju?

- Pa, sa Šapićem (smeh). Bili smo godinama cimeri. Ali, znaš kako, ti u takvim situacijama uglavnom pričaš o utakmicama. Analiziraš... Nema tu mnogo prostora za neke druge priče.

Da li je olimpijskog zlato iz Pariza, koje si dočekao kao predsenik Vateroplo saveza, najveći uspeh jer se do njega došla posle mnogo muke i koje su dosegli momci koji su unapred bili prežaljeni od strane dobrog dela javnosti u Srbiji?

- Ranije si znao da kad dođeš na veliko takmičenje, sigurno ćeš biti u borbi za neku od medalja. U 90 odsto slučajeva smo uzimali medalju. Sad smo bili u stuaciji da od Olimpijskih igara u Tokiju nismo napravili veći rezultat. I zato je rezultat ovih momaka i selektora Stevanovića vrhunski. Moram iskreno da kažem, posle onih poraza u grupi na početku takmičenja, osećao sam se loše. Ali, najbitnije mi je bilo da prođemo u nastavak takmičenja. Posle toga je sve moguće, pa i zlato. Na početku priprema, igračima sam rekao da idemo po zlato. To je naša obaveza prema svim generacijama. Pucamo na veliko, pa pukovnici ili pojnici. Sad, kad pogledaš rezultat, ispada da smo glatko pobedili u polufinalu i finalu. Najviše smo se mučili sa Grcima u četrvtfinalu,  jer je ta faza takmičenja psihološki najteža. Dakle, čuda se dešavaju ako ih zaslužiš. Taj gol u poslednjoj sekundi je čudo. Sam Nikola Jakšić je rekao: "Trideset puta da šutnem ovako neću pogoditi".

Foto: Republika TV

Finale je bilo protiv Hrvatske, a utakmice protiv njih uvek nose specijalne emocije. Međutim, čini mi se da se to rivalstvo malo pomenilo i nekako smirilo otkad je na čelo hrvatske reprezentacije došao Ivica Tucak?

- Ivica Tucak je moj prijatelj iz detinjstva. On i ja smo spavali jedan kod drugog kući - ja kod njega u Šibeniku, on kod mene u Beogradu kad smo igrali za reprezentaciju Jugoslavije. Igrao je svojevremeno u Zvezdi dve sezone, pre samog početka rata. On je maksimalno korektan čovek i vrhunski stručnjak. Imao je strašnu tragediju u životu. Izgubio je ćerkicu u jednom incidentu. On i dan danas ima ćerkinu sliku na telefonu.

Na kraju da se još jednom vratimo na Olimpijske igre - mediji nisu propustili da izveste kako Mandić i ti niste hteli da pružite ruku Šapiću pre dočeka?

- Ma, ja nisam hteo da uđem unutra uopšte.