"Odrastanje na Kosovu naučilo me je da budem borac" - Igor Stanković, direktor MTS dvorane, u intervjuu za Republika TV: " Život sa strahom tera te da budeš hrabar"

Foto: Republika

"Odrastanje na Kosovu naučilo me je da budem borac" - Igor Stanković, direktor MTS dvorane, u intervjuu za Republika TV: " Život sa strahom tera te da budeš hrabar"

Gost emisije "Intervju" na jutjub kanalu sajta Republika je Igor Stanković, direktor MTS dvorane i direktor i osnivač filmske kuće "MCF Megakom".

On je u zanimljivom razgovoru sa autorom i voditeljem emisije Dejanom Katalinom pričao o svom odrastanju na Kosovu, u Uroševcu, studiranju u Prištini, odlasku u Kragujeva, pa zatim Beograd, ulasku u vode filmskog biznisa, atmosferi iza kulisa Festivala u Kanu i funkcionisanju MTS dvorane u današnja digitalna vremena.

Odlukom ministra kulture Francuske, svojevremeno si odlikovan ordenom umetnosti i književnosti u rangu viteza. Kako se osećaš kao vitez?

- To je velika čast i privilegija dobiti to priznanje. Dobio sam ga 2018. godine i bio sam najmlađi dobitnik tog ordena. Reč je o priznanju koje stranac dobija za promociju Francuske i uopšte evropske umetnosti i kulture. Dobijate pravi orden koji se kači za sako, ali i malu trakicu koja se nosi u svim zvaničnim prigodama po ambsadama i tako se ljudi prepoznaju.

Ti si momak iz Uroševca, sa Kosova, završio si ekonomiju u Prištini, a u poslovnu avanturu si krenuo kao nezaposleni ekonomista. Da li si mogao tada da zamisliš da ćeš jednog dana doći u ovu poziciju?

- Ne, nažalost. Svako bi iz ove pozicije možda rekao na sreću, ali ne i ja. Kad odlazim u unutrašnjost Srbije, kada sam u nekom manjem mestu, uvek osetim svoju pripadnost manjem gradu, gde te ljudi uglavnom poznaju, gde se tačno zna, u nekim malim ritualima, šta se, gde se i kada se dešava.  Sve do svoje 24. godine sam živeo po malim gradovima. Čak i kad sam studirao u Prištini, živeo sam par dana u Studentskom domu, a onda sam se vraćao u Uroševac, živeo tu, spremao ispite... Verovatno bi ostao i živeo u Uroševcu. Na pitanje: "Što si došao ovde?", ja kažem: "Nisam došao zato što sam hteo, nego zato što sam morao". Onda mi kažu: "Da, vi ste sad svi otišli odatle". Teritoriju ne brane ljudi, brani je sistem i brani je država. Ljudi koji su i dalje tamo su veliki borci i ubeđen sam da će ostati. Pogotovo što bez ljudi i teritorija gubi smisao. Godine 1999, par dana pre potpisivanja primirja u Kumanovu, otišao sam u jednom automobilu put Srbije sa svojom porodicom. Na početku smo bili u Kragujevcu, posle sam otišao u Beograd, kao diplomirani ekonomista i već tada poreski inspektor, nisam mogao da nađem posao u struci.  Sva sreća imao sam gomilu interesovanja vezanih za tehniku, tako da sam ubrzo pronašao posao.

Foto: Republika TV

Šta si od mentaliteta poneo iz Uroševca - čemu te je život na Kosovu naučio, pa si posle mogao da primeniš?

- To je dobro pitanje. Nikad nisam o tome razmišljao. Zvučaće kao fraza, ali mislim da je to borba. Odrastanje na Kosovu je drugačije od odrastanja od bilo kom drugom delu ove zemlje. Jedino narod na Kosovu zna kako je živeti sa nekim ko te baš i ne voli. I jedino na Kosovu svako za svakoga zna ko je koje vere. I to ne samo religije, nego i podreligije. Tu postoji decenijska tenzija koja izaziva strah kod ljudi. A gde ima straha, ima i hrabrosti da se sa tim strahom živi i protiv njega bori. Dovoljno si hrabar da prevaziđeš taj strah! Mislim da je to odlučnost, da nema bojazni, iako se plašiš, znaš da moraš da nastaviš dalje. Mislim da je to jedna od vrlina koje nosim u sebi. Ponavljam ti, vrlo je teško i drugačije odrastati u okruženju u kojem tačno znaš ko je ko.

Kako je progresirao animozitet između Srba i Albanaca u Uroševcu, kroz tvoju perspektivu?

- Tamo je oduvek sve bilo razdvojeno. U istoj školi razdvojena su odeljenja. Drugi je jezik, prevashodno. Albanci su pored osnovnih škola, imali i srednje škole i fakultete na albanskom jeziku. Oni su imali potpuno paralelan život. Već osamdesetih godina bilo je napada na Srbe i bilo je veoma rizično. Znam ljude iz Hrvatske i Bosne koji nisu znali ko je Srbin, Hrvat ili musliman dok nije počeo rat. Kod nas se to znalo od rođenja.

U tako mešotivom društvu dolazi i do određenih interakcija, znaš u stilu zabranjenih ljubavi. Je l' bilo takvih slučajeva kod vas?

- Ne. Zato što je to bilo zabranjeno za njih i podrazumevalo se da nije u redu sa naše strane. Možda je bio poneki pogled, ali na tome se završavalo.

Sa čije je ta zabrana bila jača, sa njihove ili naše?

- Sa obe strane. I to me vraća na tvoje ranije pitanje. Ti si pripremljen unapred. U sve odlaziš sa dozom, ne podozrenja, ali informisanosti, tako da uvek moraš da se boriš. Bilo da je nešto teško i opasno, bilo da je lako, uvek ulaziš u sve sa ciljem da na kraju izađeš kao pobednik. Da preživiš, u stvari.

Foto: Republika TV

Često se jedan broj naših ljudi odnosio prema Srbima s Kosovo kao prema onima "koji su pobegli". Kako si se ti izborio sa ovakvom karakterizacijom?

- Zameram ljudima koji, na neki način, ostanu zatvoreni u tim nekim svojim krugovima. Voleo bih da danas svi Rusi i Ukrajinci koji šetaju srpskim ulicama ne budu izolovani, već da pokušaju da se asimiluju u novu sredinu. To je neophodno - asimmilacija i prilagođavanje novom društvo. Ovo nije govor kojim se ja služim kad pričam sa svojim roditeljima, već se njime koristim da bih se uklopio, ali se ne stidim da kažem ko sam i odakle sam ako me neko pita, već sa ponosom govorim o tome. Tako da prilagođavanje znači prilagođavanje okruženju. Nisam to isticao i stavljao u prvi plan svoje poreklo, nisam se sa setom prisećao stalno i uvek, već samo u trenucima kada je mesto za to. Ovo je ostalo život. Moja deca su rođena u Beogradu i sebe zovu Beograđanima, tako da se u jednoj generaciji stvari promene. Tako upravo zato da njima ne bi napravio to opterećenje, samo sam relaksirao stvari.

Da li kod svoje dece osvežavaš sećanje na svoju mladost kroz neke anegdote i na koji način im predstavljaš Kosovo?

- Ostavljam im da sami to otkriju. Ukoliko osete potrebu, otkriće to, a ako ih svakog dana po sto puta podsećam na to, ništa se neće promeniti.

Kako si ušao u filmski biznis?

- Najpre sam se bavio satelitskom televizijom, a 2000. godine, kad je došlo do uvođenja otvorenog tržišta i legalizacije, stupio sam u kontakt sa stranim partnerom preko kojeg sam neke filmove plasirao na nekim televizijama. Otkrio sam da to nije tako loše i da može da mi bude neko buduće zanimanje. Otišao po prvi put i na Festival u Kanu i neposredno video kako se filmovi dogovaraju. Kad je najveći filmski market i funkcioniše kao veliki sajam. To ti je kao da odeš na Sajam vina. Moraš da znaš da li piješ merlo ili kaberne, koji iz kojeg kraja, to ti sve utiče na cenu. Tako je i sa filmom. Gledaš koji film ti je u redu i da ćeš, ako ga kupiš, uspeti da ga plasiraš. Do koje cene možeš da kupiš, da platiš. Kroz godine ostvariš i renome, koji ti posle otvara nova vrata i povoljniju poziciju za pregovore.

Kako miriš komercijalni i umetnički momenat vezano za film i njegovu distribuciju?

- To je dobro pitanje, a odgovor je jednostavan - postoji dobar i loš film. Svaki film ima svoju publiku. Ne možemo da kažemo da Almodovar nije veliki autor, iako su njegovi filmovi ozbiljno gledani. Ne možemo da kažemo da "Džoker" nije i autorski film. Ili da Tarantino nije veliki autor uprkos komercijalnom uspehu njegovih filmova. Publika hoće da odgleda horor i komediju, to jesu komercijalni filmovi, ali su dobri ili barem ima dobrih u tim žanrovima. To su filmovi koji grade raznoilikost repertoara, kako bioskopskog, tako i kasnije televizijskog i na striming platformama. Znači, postoje dobri i loši filmovi. A o tome najbolji sud daje publika.

MTS dvorana, na čijem si čelu, ima vrlo bogat program i uvek pune sale. Na koji način kreirate program?

- Mnogo ljudi učestvuje u tome i toliko mnogo ljudi odlučuje o programu, da ponekad ne mogu da nađem kartu za sebe da pogledam nešto što me zanima. Divno je raditi u okruženju mladih ljudi koji imaju odrešene ruke kad je u pitanju odlučivanje o programima i događajima.  Jeste to mnogo rada i mnogo vremena, ali svako radi ono što voli. Osnovno je da kolege među sobom ne persiraju. Da u procesu rada bude mnogo smeha i šale, i da kad se napravi neka greška to ne bude smak sveta, već da samo kažemo: "Okej, ne možemo da vratimo vreme, idemo dalje, biće bolje sledeći put." Na poslu ljudi provede više vremena nego sa svojom porodicom. Danas ljudi provode više vremena sa klegama nego sa svojom decom. Zato to vreme mora da bude jednako lepo kao i vreme provdeno sa svojim najbližima.