BOLJI ŽIVOT U BOCVANI: Hiljade Srba u najudaljenijim kutcima sveta traže sreću!
IZVOR: novosti.rs - 03.05.2018 | 06:08
Igor Barandovski je već deset godina vlasnik fotografskog studija. Radi reklamne kampanje, a klijenti su mu velike kompanije. Predstavlja njihove proizvode, uspehe, nagrade. Najneobičnije u opisu ove male firme je adresa - Gaborone, glavni grad Bocvane.
Foto: facebook.com/Igor Barandovski
Stanovnici Srbije, u potrazi za poslom stižu do najdaljih kutaka planete. Predaju engleski u Vijetnamu, neguju bolesnike od Švedske do Afrike, pakuju ribu na Aljasci, grade puteve u Ekvatorijalnoj Gvineji, Libiji, distributeri su u Mozambiku, goste zvanice u centru Vašingtona, ali i kelnerišu na plažama Maldiva.
AVANTURA
Igor je u Bocvanu otputovao u leto 2008. i to na predlog druga iz srednje škole koji je tamo već živeo. Danas je komercijalni fotograf, preduzetnik. Vlasnik je foto-studija i suvlasnik male reklamne agencije.
- Ovde nikad nisam tražio zaposlenje, već sam došao sa idejom da poguram svoju priču i probam da napravim nešto od nule - priča Barandovski.
To je bio prilično avanturistički potez. Malo ljudi ide iz Srbije bez ponude za posao. Još manje u Bocvanu. Za razliku od razvijenih evropskih zemalja ili Kanade, Afrika je u razvoju i ovde su veće mogućnosti za ulaganja, započinjanje biznisa, i za neke profesije koje nedostaju ekonomijama u razvoju. U Srbiji sam se profesionalno bavio fotografijom, ali ne na ovom nivou. Sam proces registracije firme je tada bio jednostavniji ovde nego u Srbiji.
Glavna razlika je što ovde država zaista podržava male preduzetnike. Porezi nisu veliki, sistemi naplate su fleksibilni. Svakom biznisu daju šansu da se razvije. U Srbiji najpre na red dođe porez, a ovde porez ne plaćaš dok ne prijaviš profit.
Na Bocvanu se brzo navikao, baš kao i na njene, kako kaže, izuzetno ljubazne stanovnike. Blage su naravi, sve rešavaju razgovorom.
- Meni se takav drugačiji mentalitet odmah svideo i brzo sam naučio da ne budem oštar i nervozan. Ovde sam upoznao svoju suprugu i zasnovao porodicu. Ona je odavde, tako da dobro poznajem njihovu kulturu, običaje, pomalo i jezik. Imamo dvoje dece, Nikolu i Tijanu. Nedostaju mi porodica i prijatelji u Srbiji, ali viđamo se svake druge godine. Ovde se živi napolju, pa kad dođem u Beograd na odmor, osećam se klaustrofobično - opisuje Igor.
ŠEF U KAMPU
Đorđe Mišković je razmišljao svega nekoliko dana i na kraju, ipak, odlučio da iz Novog Sada ode na novo radno mesto u Ekvatorijalnu Gvineju. Godinu dana bio je šef administracije i finansija u kampu jedne kompanije koja gradi putnu infrastrukturu. Među građevinskim radnicima i iniženjerima sreo je mnogo sunarodnika.
- Mesec dana sam sređivao papirologiju, intenzivno učio španski, koji je tamo zvanični jezik, i uskoro sam se našao u avionu za Ekvatorijalnu Gvineju - priča Đorđe.
- Bio sam u kampu oko 180 kilometara udaljenom od najvećeg grada Bata, usred tropske šume. To je bilo naselje za radnike, ograđeno bodljikavom žicom, a čini ga pedesetak montažnih kuća za stanovanje, menza i nekoliko kancelarija. Bilo je najmanje 70 radnika iz Srbije, 100 sa Filipina i ostatak iz Kine i zemalja okruženja. Posle nekoliko nedelja sam se privikao i upoznao bolje neke ljude sa kojima sam provodio slobodno vreme. Nije bilo opasno boraviti van kampa, slobodno smo išli u druge gradove. Redovna pojava su bili policijski i vojni punktovi. Ipak, postojale su opasnosti po zdravlje. Malarija je bila najopasnija, kao i susret sa otrovnim zmijama.
Foto: youtube.com/Areho-Kun
Naši građani su zarađivali daleko više od srpskog proseka. Đorđe priznaje da mu je najviše nedostajao društveni i kulturni život. Teško je bilo navići se na određenu vrstu izolacije. Zato se i vratio krajem 2012. godine. Od tada radi u Novom Sadu.
ALJASKA
Stotine građana Srbije zimi pokušava da se domogne posla u Sjednjenim Američkim Državama. Preciznije, njenom nešto severenijem delu - Aljasci. Nekoliko agencija sarađuje sa ondašnjim poslodavcima i regrutuje kadar iz Srbije.
- Sarađujemo sa četiri fabrike ribe sa Aljaske. Zainteresovani se prijavljuju u decembru, januaru, februaru, a najčešće odlaze da rade u junu. Ostaju uglavnom tri meseca. U zavisnosti od sezone i obima posla, mogu da zarade od 2.500 do 5.000 dolara mesečno. Kompanija organizuje i smeštaj i ishranu i uzima simboličnu naknadu, od osam do 15 dolara dnevno. A javlja se mnogo ljudi. Neki se vraćaju iz godine u godinu - kažu u agenciji "Junajtid".
MEDICINSKE SESTRE NAJTRAŽENIJE
Zvaničan put stranih poslodavca, koji su radi da uposle naše građane, ide preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Tokom prošle i ove godine ovoj instituciji su se obratile kompanije iz Nemačke, Hrvatske, Slovenije i Portugalije i Rumunije, a pokrenuto je ukupno 20 postupaka posredovanja. Najtraženija zanimanja su medicinske sestre/tehničari, ali dobro prolaze i sezonski radnici.
Foto: <a href="http://www.profimedia.rs" target="_blank">www.profimedia.rs</a>
Sestre iz Srbije su najtraženije u Nemačkoj, ali ovaj kadar traži i jedan zdravstveni centar iz Katara.
- Uglavnom je u pitanju radno angažovanje naših državljana na duži vremenski period.Veliki broj poslodavaca je zainteresovan i za angažovanje naših državljana na sezonskim poslovima berača malina, konobara, kuvara i drugog pomoćnog osoblja u hotelima i odmaralištima - kažu u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.